Autor: prof. dr Aleksandar Životić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i saradnik Saveta za strateške politike
Foto: Alexander Ermochenko/Reuters
Navršile su se četiri nedelje od turobnog jutra u kome je ruski predsednik objavio „urbi et orbi“ početak „specijalne operacije“ u cilju „denacifikacije i demilitarizacije Ukrajine“. Rezolutno iskazani, ali krajnje maglovito saopšteni ruski ratni ciljevi su nagoveštavali teške dane za čitavu planetu. Usledili su brojni napadi avijacije i krstarećih raketa po ključnim ciljevima u dubini ukrajinske državne teritorije. Gađani su aerodromi, rejoni baziranja raketnih jedinica protivvazdušne odbrane, centri za vazdušno osmatranje, komandna mesta, centri veze i važni saobraćajni čvorovi. Istovremeno je započeo i masovan kopneni napad s gotovo polukružne operativne osnovice. Na severu su ruske trupe s beloruske teritorije započele nastupanje ka ukrajinskoj prestonici Kijevu. Već u prvim satima rata se jasno očitovalo da je glavni ruski napad usmeren ka Kijevu prema kome se nastupalo na dva pravca – istočno i zapadno od Dnjepra, dok je napad u pravcu Černjigova očigledno bio usmeren ka dodatnom zaokruženju ukrajinskog glavnog grada. Zašto i kako je glavni napad usmeren ka Kijevu na osnovu dostupnih informacija je teško reći? Da li se želeo postići psihološki efekat vezan za brzo zauzimanje prestonice i/ili preseći važan saobraćani čvor nije sasvim jasno. U opticaju su i razmišljanja da se s ruske strane želeo zauzeti glavni grad u kome bi ubrzo bila obrazovana proruska vlada Ukrajine. Pri kraju prvog dana sukoba su se upravo na tom poprištu videli i prvi problemi s kojima se ruske trupe suočavaju u svom nastupanju ka dubini ukrajinske teritorije. Problematičan desant na aerodrom kod Gostomela, kao i snažan ukrajinski otpor kod Černjigova su nagoveštavali buduću oštrinu sukoba.
Na pomoćnim pravcima se nastupalo ka Harkovu, zatim sa prostora samoproglašenih Luganske i Donjecke narodne republike ka dubini ukrajinske teritorije, kao i s Krima u pravcima koji vode ka Marijupolju i Hersonu. U pogledu Donjecke i Luganske oblasti se očitovala ideja da se ukrajinske trupe „pomere“ na bezbedno odstojanje od teritorija te dve oblasti čiji bi se prostor učinio bezbednim u odnosu na ukrajinske dalekometne sisteme. Slično je bilo i u slučaju Krima gde se videlo i nastojanje da se zauzimanjem Marijupolja uspostavi bezbedan koridor između Krima i Donjecka uz odsecanje Ukrajine od izlaza na Azovsko more. Na pravcu prema Hersonu se težilo uspostavljanju kontrole nad sistemom za vodosnabdevanje Krima i stvaranju operativne osnovice za nastavak dejstava ka Odesi.
Uprkos početnim rezultatima i ostvarenim dubokim prodorima na pojedinim pravcima već posle nekoliko dana intenzivnih borbenih dejstava ruske trupe su se suočile s nizom problema. Očigledno, usled najverovatnije pogrešnih obaveštajnih procena i evidentnog potcenjivanja sposobnosti protivnika, sasvim suprotno opšteraširenim očekivanjima o brzom ruskom uspehu i oduševljenom dočeku ruskih trupa od strane lokalnog stanovništva, na samom terenu je došlo do konsolidacije ukrajinskih snaga. Jak otpor manjih grupacija naoružanih savremenim prenosnim protivoklopnim i protivavionskim raketnim sistemima je doveo do početnog usporavanja, a potom i potpunog zaustavljanja ruskog napredovanja na pojedinim pravcima. Usled dolaska proleća, otapanja snega i močvarnih terena na severnom delu fronta, ruske snage su bile prinuđene da nastupaju isključivo duž saobraćajnih komunikacija. To je dovelo do ukrštanja napadnih kolona, njihovog zbijanja i zakrčenja preopterećenih putnih komunikacija, posebno na pravcima prema Kijevu. Pokazalo se i da u najvećem broju slučajeva ruske snage ne kontrolišu prostor između ukrajinskih granica i krajnjih tačaka do kojih su dosegle što ih je učinilo posebno ranjivim usled učestalih ukrajinskih napada kako ukrajinske vojske, tako i teritorijalne odbrane, ali i često neidentifikovanih naoružanih grupa koje su iskoristile ishitrenu podelu naoružanja civilima u prvim danima rata. Posebno su ukrajinskim napadima bile izložene kolone kamiona zaduženih za snabdevanje trupa što je uz vrlo lošu logistiku dovelo do otežanog funkcionisanja ruskih jedinica. Mnoge jedinice su usled nedostatka goriva, neadekvatnog održavanja tehnike u prethodnom periodu i starih i istrošenih guma jednostavno povlačile svoje ljudstvo ostavljajući ukrajinskoj strani ispravnu ratnu tehniku što je direktno uticalo na pojavu glasnih sumnji u borbeni moral ruskih trupa. Na samom terenu se videlo da su jedinice opremljene uglavnom starijom borbenom tehnikom, često iz sovjetske epohe na šta su neposredno pred početak operacija ukazivali penzionisani uticajni ruski generali protiveći se vojnom rešenju rusko-ukrajinskog konflikta. Očigledno, kako je posle 2014. usledilo ponovno formiranje tenkovskih i motostreljačkih divizija u Zapadnom i Južnom vojnom okrugu, one su u iščekivanju glasno najavljene ubrzane modernizacije ruske vojske, dobile naoružanje i vojnu opremu koja se duže vremena nalazila u skladištima nakon rasformiranja pojedinih jedinica. Novija sredstva poput oklopnih automobila „Tigar“ i borbenih vozila vazdušno-desantnih jedinica tipa BMD-4 su masovno korišćena uz vidljive osetne gubitke.
Poslednjih dana je prisutna tendencija zastajanja ruskih ofanzivnih operacija na prilazima velikim gradovima uz snažne artiljerijske i raketne udare po užim gradskim zonama. Zaziranje od ulaska u ulične borbe je uzrokovano prirodom ukrajinskog otpora, kao i strahom od masovnog razaranja i neminovnih civilnih žrtava što bi samo doprinelo jačanju nepovoljne slike o Rusiji koja se već izgradila prvenstveno u zapadnoj javnosti. S tim u vezi konstatovano je i izvesno napredovanje ukrajinskih jedinica u okolini Nikolajeva i u Kijevskoj oblasti što je rezultiralo vraćanjem pod ukrajinsku kontrolu Brovarija i Buča. Na drugoj strani, ulične borbe u Marijupolju za rusku stranu imaju poseban značaj. Zauzimanjem tog važnog lučkog grada bi konačno bio otvoren koridor između Donjecka i Marijupolja, Ukrajina potisnuta s Azovskog mora, a zvanična Rusija bi uništenjem zloglasnog puka „Azov“ mogla da konstatuje, makar i stidljivo da je ispunjen jedan od ratnih ciljeva. To jasno implikuje da je prvobitna operacija okončana i da se može očekivati započinjanje nove operacije.
Čini se da su se ruske trupe u poslednjih nekoliko dana orjentisale ka konsolidaciji dostignutih linija. Na mnogim mestima, posebno u Kijevskoj oblasti je uočljiv prelazak u odbranu. Na severoistočnom i severozapadnom prilazu Kijevu već nekoliko dana, sem učestalog granatiranja nema ofanzivnih ruskih operacija. Slična situacija je i na pravcima prema Černjigovu, Harkovu i Sumiju. S prostora Donjecke i Luganske oblasti se delovalo sa sporadičnim uspesima, ali i vidljivim neuspesima. Ruske snage postepeno smanjuju marijupoljski džep gde se suočavaju s očajnički snažnim otporom malobrojnih ukrajinskih trupa. Zaustavljanjem ruske ofanzive kod Nikolajeva i Voznesenska je osujećeno nastupanje ka Odesi.
Može se pretpostaviti da u ovom trenutku rusko komandovanje koncentracijom pomorskih i amfibijskih snaga u Crnom moru demonstrativno pokušava da obmane ukrajinsku stranu u pogledu navođenja na zaključak da se priprema napad na Odesu, dok na drugoj strani stvara uslove za nastupanje ka istoku u cilju opkoljavanja glavnine ukrajinskih trupa. To bi prema mišljenju niza zapadnih analitičara podrazumevalo da se jedinice ruske 2. i 58. armije usmere ka istoku radi spajanja s jedinicama 8. armije i trupama Donjecke narodne republike koje bi se kretale s istoka ka Zaporožju. Istovremeno, bi jedinice 1. tenkovske i 6. armije koje su poslednjih nedelja preusmerile pažnju s Harkova ka spajanju sa trupama Luganske narodne republike napredovale ka jugu i zapadu ka Poltavi. Uz to, i 20. motostreljačka divizija bi morala da zaobiđe Nikolajev i usmeri svoje nastupanje ne na zapad ka Odesi, već na sever kako bi zauzela prostor na zapadnoj obali Dnjepra. Na taj način bi glavnina ukrajinskih kopnenih snaga bila napadnuta iz više pravaca što bi moglo da dovede do njenog cepanja i razbijanja na manje grupacije koje bi bile izložene uništenju.
Ipak, čini se verovatnijim da će u narednim danima ruske trupe zauzeti Marijupolj, nastaviti s artiljerijskim udarima po ukrajinskim gradovima, intenzivirati napade na Krivi Rog u cilju izolacije Zaporožja, insistirati na napredovanju u oblasti Kijeva kako bi se centralni delovi grada našli u delotvornijem dometu artiljerijskih i raketnih jedinica, kao i da će se nastaviti ruski pritisak na Sumi, Harkov i Černjigov. Takođe, moglo bi se očekivati i intenziviranje ruskih aktivnosti u cilju osiguranja zauzetih teritorija. Zabrinjavaju najave i procene koje dolaze iz zapadnih ukrajinskih izvora da bi beloruska armija mogla da se direktno uključi u borbena dejstva izvodeći operacije na pravcu Luck – Ljvov što bi za ukrajinsku armiju proširilo postojeći front na severu i svakako uticalo na dodatnu eskalaciju postojećeg sukoba.
Za ostvarenja tako definisanih ciljeva je svakako potrebna konsolidacija trupa, njihova popuna, poboljšanje logistike, kao i dovođenje svežih jedinica. Identifikovanje ruskih bataljonskih grupa jasno govori da su iz svih motostreljačkih i tenkovskih brigada i divizija Zapadnog, Južnog i Centralnog vojnog okruga, kao i Severne flote već angažovane bataljonske borbene grupe, kao i da je iz većeg dela jedinica Istočnog vojnog okruga upućeno pojačanje ka Ukrajini ili se na tome ubrzano radi poslednjih dana. To nedvosmisleno znači da su ruski resursi u pogledu angažovanja „ugovoraca“ u borbenim dejstvima gotovo iscrpljeni. Tome u prilog govore i učestali pozivi za angažovanjem dobrovoljaca s Bliskog istoka. Iz istog razloga su u zoni borbenih dejstava angažovani i vojnici na odsluženju vojnog roka što je bilo suprotno zvaničnim stavovima ruskog državnog vođstva. Takođe, upotreba visokopreciznih hipersoničnih raketa za dejstva po ciljevima koji bi mogli biti uništeni i angažovanjem manje sofisticiranog oružja, kao i termobaričkog oružja koje formacijski pripada ruskim jedinicama zaduženim za RHB odbranu, ima prevashodno psihološki efekat usmeren, kako ka snižavanju nivoa borbenog morala protivnika, tako i ka jačanju borbenog raspoloženja ruskih trupa i homogenizaciji domaće javnosti. Posle četiri nedelje intenzivnog ratovanja, dva su puta ka nastavku ili okončanju oružanog konflikta. Ili će se putem pregovora kroz nekoliko nedelja doći do rešenja koje će podrazumevati izvesne dobitke za sve strane u sukobu ili će se rat nastaviti, s tim što će težište borbenih dejstava biti usmereno prvenstveno ka velikim gradovima. To bi neminovno dovelo do produženja sukoba, silnih ljudskih žrtava i ogromnih materijalnih razaranja.