Autor: Nikola Lunić, izvršni direktor Saveta za strateške politike
Foto: Corax za Medija Centar Beograd
Nikad u istoriji nismo bili svedoci ovakvog nivoa kohezije EU i jedinstva NATO kao danas. Paradoksalno je da to nije uspelo Briselu, ali jeste Putinu koji je isprovocirao čak i Švedsku i Nemačku da izađu iz komforne pozicije tradicionalne neutralnosti odnosno naglašenog pacifizma. Odluka Nemačke da za opremanje oružanih snaga izdvoji 100 milijardi evra uz kontinuirano buduće ulaganje preko 2% bruto nacionalnog dohotka (BND), značiće definitivno promenu evropske bezbednosne arhitekture. Po prvi put u svojoj istoriji, EU bi mogla da se na globalnom nivou pozicionira ne samo kao privredna i ekonomski moćna sila, već i kao nezaobilazan spoljnopolitički i vojni faktor.
Bez obzira na medijsku propagandu, bilo je odavno jasno da se Moskva sprema za vojnu intervenciju kojom bi želela da povrati narušenu globalnu moć, a u skladu sa Putinovom verzijom Monroove doktrine. Pokazalo se da u Srbiji u intervenciju nisu verovali samo oni koji su sopstvenu percepciju zasnivali na ruskoj agitprop retorici i oni koji su bili izvršioci sirove ratne propagande. Ono najgore što se može desiti nekom ambicioznom političaru ili samouverenom analitičaru je da sledi interese trećih zemalja, da propagira njenu politiku i usvaja demagogiju Kremlja. To se eksplicitno videlo na našoj javnoj sceni gde su mnogi ismevali Zapadnu histeriju i njihove obaveštajne procene o vojnoj intervenciji, a sada i dalje pokušavaju da rusofilstvo kapitalizuju u predizbornoj kampanji ili kod Rossotrudničestva.
Sama intervencija se u dosadašnjem toku pokazala nepredvidivom za rusku stranu. Verovatno je planiranje aktuelnog sukoba bilo zasnovano na pogrešnim procenama sposobnosti sopstvene i ukrajinske vojske, zabludama o Zapadnom raslojavanju i besmislenoj kost benefit kalkulaciji. Svedoci smo da će Rusija imati ogromne finansijske i ekonomske gubitke, a mogla bi biti ponižena i u vojnom smislu. Transparentni problemi ruske vojske u moralu, obučenosti i logističkoj podršci govore da će ostvarenje zadanih ciljeva imati veću, možda i nedostupnu, cenu. Ukoliko sada ne dođe do diplomatskog dogovora o primirju, možemo nažalost očekivati upotrebu municije i borbenih sistema koji mogu generisati velika razaranja i brojne žrtve. Međutim, nikako ne treba podleći vojnom potcenjivanju bilo koje strane u sukobu ili u analizi prenebregnuti nuklearni potencijal Rusije.
Kada je Putin najavio specijalnu vojnu operaciju, on je to doslovno i mislio. Međutim, planovi su se pretvorili u rat koji ruska strana niti je očekivala, niti zna kako da ga dobije. Pobeda u svakom ratu je uslovljena sa tri faktora: sopstvenim BND, demografskim kapitalom i potencijalom savezništva. S obzirom na svaki od ovih faktora i bez obzira na kratkoročne vojne uspehe, prognoze za dugotrajni uspeh Moskve su sumorne. Već sada je očigledno da Rusija ovaj rat neće dobiti, ali svet mora znati i da ga Moskva ne sme izgubiti.
Rusija predstavlja jednu od dve nuklearne najveće svetske sile, a po mnogim analitičarima i najjaču. Kada svaka od strana u svom posedu ima hiljade bojevih nuklearnih glava od kojih je svaka 1300 do 6700 puta jača od one bačene na Hirošimu, onda su irelevantni brojevi ili platforme za rakete. Svet mora biti svestan da apokaliptični potencijal postoji i svi moraju da se potrude da ga izbegnu. Ukoliko nije korišćen, sada je pravo vreme da crveni telefon proradi kako bi se izbegla upotreba oružja za masovno uništenje. I ne treba zaboraviti da pored nuklearnog, postoji možda čak i veća opasnost za svet od biološkog i hemijskog oružja.
Časno je za svoju zemlju dati život, ali je još časnije živeti za svoju zemlju i za svoju porodicu. Zato bezuslovno moramo ostati posvećeni miru i apelovati na otvoranje stalnog diplomatskog kontakta Kijeva i Moskve u cilju sprečavanja poniženja jedne od strana. Nepredviđeni vojni gubici i bezizlazan položaj ruske strane može lako dovesti do nekontrolisanih naredbi poput korišćenja taktičkih nuklearnih raketa Iskander. Nakon toga, kraj civilizacije ne treba isključiti.
Mnogi se pitaju kako se Ukrajina našla u ovakvoj situaciji i da li je EU ili NATO uvlači u rat. Istina je da veliki deo Ukrajinaca živi loše, da su socijalne razlike izražene, da je mali prirodni priraštaj, te da je naglašena verska i nacionalna identitetska podela. Ali je istina i da je politika Putina uspela da razvije jedinstvo, koheziju i patriotizam koji su pre izgledali tako daleko. Pored toga, zavodljive vrednosti EU i iskustva bivših država SSSR-a i Varšavskog pakta, a sada članica EU, su nepovratno usmerile Ukrajince ka težnji za boljim životom. Najbolji pokazatelj vrednosti kojima su posvećeni su izbeglice koje nepogrešivo biraju put bezbednosti, života i budućnosti.
Nekada je bilo logičnije da će Vašington i Moskva pre urediti odnose u Ukrajini nego što bi to uradili Kijev i Harkov. Ovih dana smo videli sav besmisao ovog sukoba u vojnoj operaciji osvajanja Harkova koji su nekada svi analitičari percipirali kao proruski grad. Nema cveća i dobrodošlice za ruske vojnike, a neselektivno bombardovanje će ostati duboko urezano u nasleđe generacijama. Pomak u pregovorima se ne vidi, ali je ohrabrujuće što Moskva priznaje puni legitimitet Kijeva i pregovara o miru sa Zelenskim, a ne sa Bajdenom.
Svaka imperija je kroz istoriju projektovala svoju moć van granica svoje zemlje. Kada se to činilo vojnom silom, posledice bi po pravilu bile devastirajuće. Međutim, geopolitički profit je najviši kad bi se uticaj obezbeđivao zabludama i istorijskim fabrikovanjem bratskih odnosa. Zato je naš Jovan Jovanović Zmaj i napisao pesmu „Ruskoj diplomatiji“ u kojoj je naglasio „Hvala ti, hvala srpska nemajko! Blažen ko u te nade polaže“. Danas mu se odužujemo tako da smo u novosadsku gimnaziju koja nosi njegovo ime smestili Ruski centar. Ulogu Rusije na Balkanu je možda najbolje opisao akademik Milorad Ekmečić koji je naveo da Moskva uvek „jedan nacionalni pokret izigrava drugim i nikad ne okončava tu borbu“.
Opravdavajući rusku agresiju na Ukrajinu, imali smo prilike da iz Moskve čujemo brojne razloge od kojih se neki referenciraju i na našu nedavnu istoriju. Kao Srbinu rodom iz Hrvatske, užasno je bolan svaki dodir sa doživotno otvorenom ranom proterivanja Srba, ubijanja nemoćnih, zatiranja kulture i pustošenja domova. Međunarodno pravna definicija zločina genocida je eksplicitno navedena u Konvenciji UN o spečavanju i kažnjavanju genocida iz 1948, ali smo svedoci da se sa tim pojmom često manipuliše i politički zloupotrebljava. Lično uzimam mnogo pragmatičniji pristup u pristupu genocidu: ukoliko žrtve (ili njihovi potomci) tvrde za neki događaj da prevazilazi zločin, te da to predstavlja genocid, onda mogu samo da se poklonim žrtvama genocida. Zato za mene, a u skladu sa percepcijom proteranih, Oluja predstavlja genocid koji se razvijao na školski način u osam etapa definisanih prema dr Gregoriju Stentonu iz Dženosajd Voča: razvrstavanje, obeležavanje, dehumanizacija, organizacija, polarizacija, identifikacija, istrebljenje i poricanje.
Rusija je bila sa tadašnjim vlastima u Zagrebu saučesnik u sprovođenju tog genocida. Kršeći embargo UN, naoružavala je hrvatsku vojsku, osnovala im ratno vazduhoplovstvo, obučavala pilote, isporučila lovačke avione MiG-21 i helikoptere Mi-17 i Mi-24, protivoklopne i protivvazduhoplovne rakete, a od neprocenjivog značaja je bilo i funkcionisanje ruske logističke podrške njihovim vazduhoplovnim snagama. Ruska tehnička baza kod Zagreba za popravak i podršku sa inženjerima i tehničarima je predstavljala logistički kapital, posebno jer su isporučivali i rezervne delove sa ukupno 25 motora za avione i helikoptere. Takav obim ruskog operativnog osposobljavanja hrvatske vojske je omogućilo i uspešne tzv. operacije Miljevci, Maslenica, Medački džep, Bljesak i Oluja, sa svim zločinima koje pamtimo.
Zato Moskva nema pravo da koristi frazu o bratskim odnosima sa Srbijom jer je Srbiju kroz istoriju koristila isključivo za projekciju svog interesa, kao i za trgovinu uticajem na velikom geopolitičkom tržištu. U suprotnom bi Moskva odavno sankcionisala svoje ambasadore u Zagrebu za antisrpsku retoriku ili postupanja poput poklanjanja senima Franje Tuđmana što je bio prvi diplomatski akt aktuelnog ambasadora Rusije u Hrvatskoj. To samo pokazuje doslednost njihove spoljne politike, posvećenost sopstvenim interesima i nivo zabluda kojima smo mi opterećeni kao nacija.
Srbija je kroz istoriju često pokazivala svoju veličinu kroz doslednost vrednostima i posvećenost načelima. U aktuelnoj globalnoj krizi, trebalo bi samo da sledimo sopstvenu tradiciju zasnovanu na međunarodnim principima, slobodarskoj pravdoljubivosti i spoljnopolitičkim interesima. Ukoliko budemo izdali vrednosti na kojima počivamo, izdaćemo takođe i interese i oduzeti našoj deci perspektivu. Kao društvo moramo pronaći snagu da se oslobodimo zarobljeništva plemenskih koncepcija identiteta, nacije ili religije, kako ne bi došli u situaciju da pripremamo sopstvenu decu za apokaliptičnu budućnost.
Zbog dece, njihove budućnosti i jedinstvenih dostignuća naše civilizacije, uvek zajedno pevajmo i učimo druge rečima Balaševićeve pesme: Samo da rata ne bude, ludila među ljudima, veliki nude zablude, plaše nas raznim čudima, i svakoj bajci naude – da rata ne bude!
Preuzeto sa Medija Centra Beograd
Originalni link: https://mc.rs/da-rata-ne-bude/misljenja-i-komentari/detaljno/974