Autor: Jelka Jovanović – Izvor: Novi magazin
Naš plan za Generalštab nije se mnogo razlikovao od ovoga. Moja ideja je bila da se za vrednost zgrade, uključujući i kulu u kojoj se nalazi Ministarstvo odbrane i zgradu MUP-a, dobiju adekvatna sredstva koja bi direktno bila investirana u nove zgrade na Banjičkom visu, gde bi se napravio novi bezbednosno-odbrambeni kvart, kaže Dragan Šutanovac
Predsednik Saveta za strateške politike, nekadašnji ministar odbrane, narodni poslanik i bivši predsednik Demokratske stranke Dragan Šutanovac više nije aktivan u dnevnoj politici, ali je nezaobilazan sagovornik u mnogim otvorenim pitanjima koja muče Srbiju, a nadasve dobar poznavalac bezbednosnih pitanja modernog sveta. Ipak, razgovor počinjemo pitanjem o sudbini bombardovane zgrade Generalštaba na Slaviji, čija se sudbina izgleda napokon zna – ustupanje američkim investitorima, rušenje i izgradnja luksuznog poslovnog centra i hotela, čemu se deo javnosti protivi.
U vreme kad ste bili ministar postojao je drugačiji plan, kakav je bio i šta treba raditi sa zgradom?
Zapravo, naš plan se nije mnogo razlikovao od ovog. Moja ideja je bila da se za vrednost zgrade, uključujući i kulu u kojoj se trenutno nalazi Ministarstvo odbrane, dobiju adekvatna sredstva koja bi direktno bila investirana u novu zgradu MO i Generalštaba za koju postoji deo placa pored Vojnomedicinske akademije, gde bi se našli i GŠ, i VMA, i Vojna akademija, i BIA. Čak je ideja da se i zgrada u Kneza Miloša 101, gde je MUP Srbije, takođe proda i da se na Banjičkom visu izgradi zgrada MUP i taj deo Visa postane jedan odbrambeno-bezbednosni kvart gde bi bile sve naše vojnobezbednosne i policijske centrale. Dobro je što tu imate izlaze na više strane, od auto-puta do te lokacije imate dvostruku traku, ne ulazi se u centar grada…
Zašto je to bila ideja? Prvo, iz iskustva devedesetih pokazalo se da Vojska ne treba da bude u centru grada, da to nije ni svrsishodno ni celishodno, s jedne strane, a sa druge ta zgrada Generalštaba, kako kažete, odnosno Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, zidana je u davno prošlo vreme u kojem je vojska brojala više stotina hiljada pripadnika, gde je bilo više stotine generala, hiljade pukovnika, građena je za drugačije dimenzionisanu vojsku koja više ne postoji. Čak i da se tu vrati kancelarijski prostor, nema svrhe. Državi Srbiji takav više nije potreban i ne vidim ko bi iz države investirao u prostor koji nije neophodan.
U ono vreme su mi rekli, a ja nisam stručnjak, da bi samo rušenje tih objekata koštalo 180 evra po kvadratnom metru, tu ima oko 80 hiljada kvadratnih metara, što je skoro petnaest miliona evra samo da se to poruši, odnese i svede na nulu. Onaj ko tu nešto hoće da radi inicijalno će imati veće troškove nego da gradi na praznoj površini.
Uloga IT u bezbednosti
U jednom tekstu za Centar napisali ste da će veštačka inteligencija dovesti do toga da, u bliskoj budućnosti, bude krucijalan „resurs“ u bezbednosnim i privrednim kapacitetima.
Na jednom javnom slušanju u Kongresu Ilon Mask je rekao kako sve to treba da se pogasi, jer je pitanja kako će se i ko će kontrolisati veštačku inteligenciju.
Paralela sa nuklearnom energijom?
Još opasnije. Veštačka inteligencija je, recimo, upravljajući borbenim avionom pobedila sve pilote, na američkom MIT univerzitetu već je proizvela nekoliko lekova, ona postaje kao nekakav „supermen“ koji ima moći na različitim poljima. Mnogi ljudi u svetu nemaju dobre namere i biće velika katastrofa za čovečanstvo ako neko neodgovoran preuzme upravljanje veštačkom inteligencijom.
A da li je postojala opcija da se obnovi ta zgrada koja je zaista impresivna u urbanističkom smislu?
Mi smo u više navrata neformalno razgovarali s ljudima za koje smo smatrali da mogu da budu investitori, ali niko nije iskazao želju da na tom mestu obnovi kancelarije. Iako je to centar, mesto je nezgodno, nema prostora za parking, moralo bi sve da se potkopava umesto da se ruši, ta ideja na tržištu, nažalost, ne vredi. Možda neko ima emotivne odnose prema toj velikoj eri, ali zgrada je tek šest godina po bombardovanju zaštićena, a lično mislim da oni koji vode Vladu treba da razmišljaju i ekonomski. Sa druge strane, urbanisti treba da vide šta je to što može da se napravi na tom prostoru da bude svrsishodno, ali da donosi neka sredstva i zapošljava ljude.
Kako vam kao Beograđaninu deluje plan Kušnera da se naprave one dve kule?
Moram da kažem da nisam od onih ljudi koji su po tom pitanju tradicionalisti. Ako je Beograđanka nikla na mestu gde nikada nisu bili soliteri, a u vreme kad je otvarana ljudi su je slavili kao građevinsko čudo, ne vidim zašto ne bi bile kule i tamo na Slaviji. Razumem one koji žele da se tu napravi memorijalni centar, ali svako ko je imao priliku da putuje u Njujork video je da na mestu kula koje su porušene u terorističkom aktu danas postoji jedna kula i veličanstven memorijalni centar za one koji su tu poginuli 9. septembra. Mislim da može da se uklopi i jedno i drugo, da ima i jednu i drugu svrhu.
Na kraju, nema dileme da su Beogradu potrebni hoteli, postaje turistički atraktivan, a ako EXPO ispuni očekivanja, Beograd će sigurno biti pun turista, trebaće nam kapaciteti. Na kraju, ne verujem da bi bilo koji investitor investirao toliki novac u nešto što nije profitabilno, a profit koji on dobija sigurno bi se prelivao na građane, ljude koji tu rade, budžet.
Nisam za taknuto-maknuto, da ništa ne sme da se promeni; današnji grad nastao je isto na nekim starim građevinama, menjao se, pa nije bilo toliko bune kao sada. Danas se društvo toliko polarizovalo da više nije važno ni šta se zida; ako se zida ljudi su a priori protiv ako su protiv vlasti, što nije logično. Često se zapitam da ova vlast sređuje Bulevar onakav kakav je bio i seče platane, šta bi se desilo i ko bi se vezivao za to drveće. A Bulevar je danas fantastičan, funkcioniše…
Bilo je i tada protesta!
Bilo je, ali mogu da zamislim kako bi bilo danas, mnogo žešće iako su i oni koji su tada protestovali u stvari samo pokazali da su protiv vlasti i razvoja grada. A svi koristimo Bulevar, zadovoljni smo i mnogo je bolji nego što je bio.
Nedavno smo obeležili 25 godina i upada u oči da ni četvrt veka kasnije ne znamo koliko je bilo vojnih i civilnih žrtava. Zašto je to tako?
Vojska je popisala vojne i policijske žrtve, Fond za humanitarno pravo takođe ima svoj popis, ali meni je interesantno kako se ljudi odnose prema tome; nisu žrtve stradale samo za tih 78 dana agresije. Kad pričate s ljudima iz međunarodne zajednice, vidite da oni znaju da je više od 1.100 Srba nestalo nakon dolaska Kfora, nestao je i još veći broj Albanaca i postavlja se pitanje kako se ti ljudi popisuju? Konačno, kako se popisuju ljudi koji su stradali 98? Prema svedočenjima visokog svedoka iz Stejt departmenta pred Haškim tribunalom, UČK je otimao ljude koji nisu imali veze sa sukobom, vršio egzekucije nad njima, spadaju li i oni u popis? Za mene je sve to period u kojem je bilo agresije, ali i pre toga sukoba, kao i nakon toga, pa je broj koji se pominje često, iako ogroman, mali …
Mislite oko dve hiljade ljudi?
Samo za vreme bombardovanja pominje se 756 žrtava, ali to je samo deo, ima ljudi koji se i dan-danas vode kao nestali, za koje niko ne veruje da su živi. S jedne strane, neko pokušava taj broj da umanji, neko da uveća, ali očigledno je problem da se svi popišu. Na Kosovu su nestale cele porodice…
Ko se bavi Kosovom nije izdajnik
Već ste rekli da je Kosovo veliki politički i bezbednosni izazov Srbije. U kom pravcu se to pitanje može rešiti? Ne tražim konačno rešenje već realne mogućnosti.
U ovom trenutku za Zapad je ključno da se pitanje što pre reši kako ga Rusija ne bi koristila kao presedan. Dalje, ljudi retko pominju da su Tači i druge vođe UČK pred specijalnim sudom i verujem da će biti osuđeni za ubistva i otimanje ljudi pre, tokom i posle bombardovanja koje je izvedeno kao pomoć kosovskim Albancima. I da će se to shvatiti i na zapadu, a UČK će ostati ono što je i bila – teroristička organizacija.
Takođe, u Prištini je na vlasti izuzetno rigidan lider koji ima tri cilja: da Srbe puzajući primorava da napuste Kosovo; drugo, njegovo Samoopredeljenje ima politiku Velike Albanije, što je bilo neskriveno dok nije postao premijer; treće je njegova želja da bude lider te velike Albanije, a Priština njen epicentar.
Što se ne dopada Rami?
Ne dopada i zato ga i ne podržava.
Ideja Otvorenog Balkana, koju podržavam, rešenje je se ljudi otvore, trguju, roba cirkuliše i ne razumem zašto joj se mnogi protive. Pokazalo se i da Evropa kao mentor dijaloga nije u stanju da natera potpisnike Briselskog sporazuma da realizuju obaveze.
Hoću još i da kažem da ko god se bavi Kosovom, nije izdajnik iako opet ide taj narativ. Svako posle Miloševića koji je izgubio Kosovo 1999, pokušavao je to pitanje da reši.
Za to je pretpostavka konsenzus unutar Srbije.
Ali nema ga jer se i tu svaki predlog posmatra i odbacuje kao protivnički, a Srbija nema saveznike za rešenje iako svi žele svoj uticaj.
Srbija je zvanično vojno neutralna, ali da li je moguća neutralnost u situaciji kad samo jedan sused nije u članstvu NATO, a nema fizičke veze sa Ruskom Federacijom? Može li se zaista sve izbalansirati?
Mislim da je priča o vojnoj neutralnosti prenaglašena. Skupština Srbije nikada nije raspravljala o vojnoj neutralnosti već o Rezoluciji o Kosovu u kojoj se u jednoj rečenici konstatuje da je Srbija vojno neutralna. A još je Čerčil rekao: „Razumem da ste neutralni, ali na čijoj ste strani?“
Ovo što kažete za okruženje potpuno je tačno; kada sam dve hiljade i neke rekao da će Srbija biti ostrvo u okviru NATO-a, neki su mi se podsmevali, neki govorili da ne razumem, a na kraju se ispostavilo da su i u toj jedinoj zemlji na koju mislite, Bosni i Hercegovini, iako nije članica NATO stacionirane njihove trupe. Ko razmišlja i shvata istoriju i situaciju, zna da mi nemamo drugog izlaza sem prema NATO-u.
U vremenu u kojem živimo vojna neutralnost zvuči prilično romantično, ali nije realna stvar ako znamo da se na prostoru Evrope vodi veliki rat, najveće stradanje na tlu Evrope od 1945. I taj rat se polako diverzifikuje na Bliski Istok, sve to dovodi to toga da možda jesmo neutralni, ali nismo nezavisni. Srbija je apsolutno zavisna od Zapada, ako ništa drugo od zapadnog tržišta i ako, kako nacionalisti ovde priželjkuju, Zapad bude u krizi, mi ćemo platiti najveću cenu toga. Što se kaže – kad se Nemačka zakašlje, mi dobijemo upalu pluća!
Sa druge strane, ljudi moraju da shvate kako je ulazak u kolektivni savez bezbednosti garancija da više nikada nećete ratovati. Zemlje u Evropi koje su vodile stogodišnje ratove više ne ratuju, danas nemaju ni granice, i to je jedini pravac na kom će se, pre ili kasnije, prvenstveno iz svog interesa, naći Srbija. Kad to kažem, govorim kao neko ko smatra da je najveći patriotizam omogućiti da građani Srbije žive na način na koji se živi u Evropi, a ne glumiti neki Kazahstan ili Uzbekistan; ljudi, s jedne strane, žele sve evropske pogodnosti, a sa druge maštaju o nekom Istoku, što je i nepatriotski, nije mudro i ne donosi boljitak.
Postoji čuvena krilatica da Srbija bude Zapad Istoku i Istok Zapadu, ali nama je na Istoku NATO, moramo da se prilagodimo 21. veku i krenemo dalje. I želim još da kažem da je Nemačka, koja je bila mnogo više porušena nego Srbija 1999, pristupila NATO-u još 1955; nisu Nemci naivni ni glupi; Japanci su posle dve atomske bombe postali SAD-u jedan od najjačih saveznika iz tog dela sveta, uz Južnu Koreju. Srbiju, koje je tu gde jeste, položaj i istorija vezuju pre svega uz zapadne centre moći i trebalo bi da plovimo kuda i taj veliki brod; u suprotnom ćemo se, bojim se, probuditi sa mnogo većim problemima nego što možemo pretpostaviti.
To podrazumeva evroatlantske integracije?
Da. Slušam razne analitičare koji kaži da su NATO integracije preduslov za ulazak u EU iako nisu, ali lako je Austriji da bude članica EU, a da ne bude u NATO-u, nema problema u okruženju, Srbija ima, pre svega Kosovo, i ukoliko bismo bili u tom odbrambenom savezu, ne bismo više morali da razmišljamo o ratu i miru već samo o napretku i boljitku života građana.
Mislim da Blinken nedavno poručio Srbiji da je Švedska bila 200 godina neutralna, pa je sad u NATO?
To je već posledica ovog velikog rata, da nije bilo napada Rusije na Ukrajinu Švedska i Finska ne bi ušle u NATO, ali seli su, razmislili i rekli – kolektivna bezbednost je najvažnija, sami niti možemo niti hoćemo da ratujemo, savez nam garantuje da ćemo biti bezbedni. Srbi se rado sele u Švedsku i čudno mi je da ne umemo da iskoristimo modele bar tih zemalja u koje se selimo.
Bez povratka u partijsku politiku
Nekoliko godina niste politički aktivni, kako vam deluje politička situacija u Srbiji?
Prepuna tenzija, društvo je podeljeno, ali definitivno ta podela ne ide na pola-pola, da budemo jasno iako se takav utisak stvara u delu medija. Mislim da je opozicija napravila užasnu grešku kad je bojkotovala lokalne izbore, nakon čega su ugašeni stranački odbori i sada nema ko na terenu da organizuje izbore. Vidim da je opozicija istakla tri zahteva, predsednica Skupštine je rekla da su dva prihvatljiva, o trećem će se pregovarati i nadam se da će izbori biti održani kako treba.
Nisam siguran ni da će liberalna opozicija u saradnji sa desničarima uspeti da se okupi protiv politike koja je protiv Vučića i SNS-a. Ja politiku volim, ali ne kao protivnik druge strane nego zato što se u njoj nude rešenja, a politici mora da se razmišlja dugoročno, jer cenu možete platiti za četiri ili osam godina..
Imate li nameru da se opet aktivirate?
Ne, kao što ste vi čitali moje tekstove da vidite kako vidim događaje u svetu, želim i drugi da ih čitaju, još nisam sve rekao ali bilo kakav partijski angažman mi sad ne pada na pamet..
U vaše vreme je redovni vojni rok suspendovan, profesionalizacija je određena kao strateški pravac razvoja vojske. Šta se desilo kada se opet govori o vraćanju redovnog vojnog roka, koliko je to racionalno i realno?
Vreme u kome smo ušli u profesionalizaciju Vojske i današnje su neuporedivi, istorijski trenutak je takav da ih ne možete porediti, s jedne strane, a s druge, očekujem da nova vlada, ukoliko ima takvu ideju izradi novu strategiju nacionalne bezbednosti i odbrane pa da vidimo koji su to novi izazovi i pretnje. Nije nepoznato da pojedine zemlje koje su imale i duže profesionalnu vojsku nego Srbija razmišljaju, a neke su vratile redovan vojni rok, ali postoji mnogo stvari koje mogu bolje definisati status vojnika po ugovoru.
Postoje aktivna vojna lica koja i nakon penzionisanja imaju prinadležnosti, očekuju stanove, imaju penzije, a vojnici po ugovoru, profesionalci su, tako da kažem, „roba koja ima rok trajanja“, nakon vojnog staža mogu da postanu socijalni slučajevi, a ova grupacija aktivnih ne sagledava njihovu situaciju. Zato to nije pitanje Generalštaba, nego za celu Vladu; vojnicima koji ranije završavaju radni vek treba omogućiti prioritetno zapošljavanje u raznim državnim institucija u skladu sa školskom spremom koju imaju, portiri, vozači, instruktori, zatvorski čuvari, rad u javnim preduzećima, postoji sijaset pozicija na kojima ti ljudi još u snazi mogu da se zaposle i steknu penziju. Svesni od trenutka kada se angažuju da država brine o njima.
U svetu postoji niz pogodnosti, od sponzorisanja studija njihove dece do smanjenje komunalnih računa, to državu ne bi mnogo koštalo, a stimulisalo bi ljude da uđu u vojsku. Mi smo imali predlog da onima koji provedu 18 godina u Vojsci do kraja života pripada besplatno zdravstveno osiguranje, iako još mladi oni su posle službe narušenog zdravlja.
Takođe, ubeđen da je profesionalan vojnik efikasniji nego regrutni, to gledamo i na ukrajinskom frontu gde su vojnici po ugovoru mnogo spretniji nego mladići od 19, 20 godina koje pod prisilom šalju na front.
Ljudi ne obraćaju pažnju, ali od 2011. ne znam za slučaj samoubistva u kasarni što se ranije česti dešavalo: dati nekom mladom i neiskusnom oružje u ruke, ostaviti ga samog na straži izuzetno je opasno. Danas mladi koji polože vozački ne mogu da voze posle 23.00 sata do ujutru, a možete da ih pošaljete s puškom da cele noći čuvaju neki magacin. Na kraju, savremeno oružje i tehnika traže izuzetno znanje i bilo bi skupo i neodgovorno dati ih neobučenim mladićima.
Postoji i dobrovoljno služenje vojnog roka.
I za njih smo predvideli beneficije, što se mnogim građanima ne dopada, ali svako ko dobrovoljno služi vojni rok treba da ima prohodnost kroz institucije i državni aparat. No, vidim da i među građanima postoji raspoloženje da se vrati obaveza vojni rok, čak su i neke majke za to da bi deca naučila na vreme da ustaju, spreme krevet… Ali vojska nije vaspitno-popravna ustanova, ima tri misije i sve su opasne; odbrana zemlje u slučaju rata, učešće u vojnim misijama van zemlje i pomoć stanovništvu u slučaju akcidenata i elementarnih katastrofa, sve može da bude opasno po život. Nigde ne piše da će onaj ko služi vojsku biti bolji čovek; na kraju sve što se loše dešavalo devedesetih uradili su ljudi koji su služili vojsku.
