Autor: Dragan Šutanovac, predsednik Saveta za strateške politike
Decenijama slušamo populističko mišljenje, potpomognuto raznim opskurnim medijima i pojedincima, kako je Srbija istok zapadu, zapad istoku, kako smo geostrateški pozicionirani kao nezaobilazni faktor u celoj Evropi, kako se ceo svet bavi pitanjima strateške orijentacije Srbije i kako Zapad samo što nije propao. Ne treba mnogo mudrosti kako bi se ovo mišljenje demistifikovalo, dovoljno je pogledati geografsku kartu i privredne bilanse i videti da je Srbija uveliko već na Zapadu. Zemlja koja na svojim istočnim i zapadnim granicama ima zemlje članice, kako EU, tako i NATO, koja svoje glavne arterije snabdevanja energentima ima upravo u EU i NATO, i koja svoje proizvode plasira u EU i NATO zemlje i koja najveće investicije ima upravo iz tih zemalja, ne bi trebalo da ima ikakvu dilemu oko svog pozicioniranja, kako u geografskom, tako i u političkom, vrednosnom, privrednom, bezbednosnom, ali i svakom drugom smislu. Iako deklarativno neutralna, Srbija je apsolutno zavisna od svog okruženja, ali i od cele EU. To je činjenica koju ne vide samo oni koji imaju interes da Srbiju drže u poziciji izmedju čekića i nakovnja ili koji ne razumeju da su se okolnosti promenile i da smo u trećoj deceniji XXI veka.
Kada je Obamina administracija najavila strateški zaokret spoljne politike SAD prema azijsko-pacifičkoj regiji, nije sasvim sigurno mogla pretpostaviti da će Ruska Federacija na tlu Evrope generisati globalnu krizu sa nuklearnim pretnjama. Ova kriza koja bi mogla imati nepredvidive posledice, prouzrokovala je privremeno premeštanje središta gravitacije američkih interesa i povratak u Evropu, ali i na Balkan. U SAD je postojalo mišljenje da se spoljnopolitički fokus polako izmešta ka Indokini i Pacifiku, da je Evropa “rešen” problem i da može sama da se bavi pitanjem svoje bezbednosti. Međutim, nedavni početak rata u Ukrajini promenio je taj stav i pažnju, kako javnosti, tako i administracije, usmerio ka Evropi na način kakav nije viđen od kraja Drugog svetskog rata. Najveća svetska sila će u okviru sveobuhvatnog pristupa regionu intenzivirati diplomatsku komunikaciju i produbiti bilateralne odnose sa svim zemljama Zapadnog Balkana, jačati vojni angažman po svim bezbednosno osetljivim pitanjima, a pokušaće pronaći i takve modalitete privredne saradnje koji će pratiti unapređene spoljnopolitičke i bezbednosne veze.
Postavljanje iskusnog diplomate Kristofera Hila za ambasadora SAD je samo jedan od pokazatelja američkog povratka u naš region opterećen istorijom i emocijama koji uveliko određuju mnogim zemljama spoljnopolitičku orijentaciju. Zato njegov dolazak i korišćeni diplomatski vokabular treba posmatrati u kontekstu nove perspektive, održive budućnosti i stabilizacije Zapadnog Balkana. Sam ambasador često ističe da problem ne predstavljaju odnosi Srbije sa Rusijom ili Kinom, već postoji želja za unapređenje partnerstva i prijateljstva Srbije i SAD, a mislim da u skoroj budućnosti ne treba isključiti ni mnogo čvršće veze. I upravo u tim vezama se krije rešenje za bolji život svih građana u Srbiji, kao i snažnije veze u samom regionu.
Zajednički interes Srbije, EU i SAD jeste da onemogući disperziju ukrajinske krize na Zapadni Balkan, te da se ojačaju međusobno poverenje, pouzdanost odnosa i predvidljivost postupaka u regionu. Paradoksalno je da bez obzira na globalni karakter ukrajinskog rata, region dobija i mogućnosti koje nam pruža dosada nezabeleženo jedinstvo Zapada. U tom smislu, inicijativa “Open Balkan” apsolutno odgovara svim interesima u regionu. Pored jedinstvenog tržišta, ekonomske i privredne saradnje, slobodnog kretanja ljudi i roba, inicijativa “Open Balkan” bi lako mogla prevazići svoje inicijalne okvire i pokazati kredibilitet i u zajedničkom spoljnopolitičkom i bezbednosnom nastupu. Ukoliko bi delovanje Inicijative bilo u okviru (ili po principima) Zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU, takva očekivanja u ovakvom geopolitičkom globalnom pozicioniranju bi bila i realna i opravdana.
Možda mnogima zvuči preambiciozna saradnja zemalja Zapadnog Balkana u oblasti bezbednosti, ali treba se podsetiti kako region uveliko reaguje na vanredne situacije, bez obzira koja je teritorija pogođena. Zato bi nefunkcionalni Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu trebalo da preraste u međunarodni humanitarni centar “Open Balkan” koji bi sinhronizovao delovanje sa EU, zašto ne i NATO, sposobnostima u toj oblasti i gde bi svako, ko ima želju i kapacitet da pomogne, i sa istoka i sa zapada bio dobrodošao.
Politička dekadentnost i lična isfrustriranost pojedinih donosioca odluka u regionu bi morala da bude prevaziđena kako bi napokon krenuli zajedno prema evropskim vrednostima, unapredili standard života građana i preusmerili želje mladih za iseljenjem. Premijer privremene administracije u Prištini Aljbin Kurti se tvrdoglavom blokadom primene Briselskog sporazuma i suspenzijom daljih pregovora jednostavno nameće kao opstrukcija regionalnom poverenju i zajedničkom evropskom putu. Njegov oportuni pristup međunarodnim obligacijama doveo je do zastoja pregovora Beograda i Prištine čime pre svega želi da ojača svoju političku poziciju među kosovskim nacionalistima. Čak je i Ustavni sud u Prištini doneo odluku u kojoj je pored stava da sporazum o Zajednici srpskih opština “nije u potpunosti u skladu sa Ustavom Kosova”, naglašeno da će “Asocijacija opština sa srpskom većinom biti uspostavljena, kao što je predviđeno Prvim sporazumom”. Takav politički lukrativni nastup Kurtija je posledica nesnalaženja EU i delom nestabilnosti Zapadnog Balkana, ali treba naglasiti da nema unisonu podršku ni Zapada, ni regiona. Prilikom nedavne posete pomoćnice državnog sekretara Karen Donfrid Kosovu, američka strana je ohrabrila Kurtija da gleda u budućnost i da krene da rešava obaveze, kako iz već potpisanih sporazuma, tako i prema dijalogu u Briselu.
Svedoci smo da je odluka Međunarodnog suda pravde prilikom odlučivanja o nezavisnosti Kosova dokazala neubedljivost teze o jedinstvenom slučaju jer se sve češće koristi kao argument i presedan kod svih etničkih konflikata. Čak je i predsednik Putin koristio slučaj Kosova kako bi dokazao pravo Donjeckoj i Luganskoj Narodnoj Republici na samoopredeljenje, a delove Deklaracije o nezavisnosti Kosova je prepisao kod sastavljanja Deklaracije o aneksiji Krima. Rukovođena sopstvenim interesima velike sile, Moskva je Balkan uvek koristila za projekciju interesa i destabilizaciju regiona, a ne za uspostavljanje tzv. bratskih odnosa, a posebno ne za podršku srpskim interesima.
Da je Moskva želela trajnu spoljnopolitičku investiciju u Srbiji, ne bi nikada kršila embargo UN kako bi naoružavala Hrvatsku ili povlačila svoj kontigent vojnika sa Kosova. Posledica takve ruske uloge na Balkanu je bila i etničko čiščenje Srba iz Hrvatske. Zasnivanje političkog rejtinga na zabludama srpskog naroda o bratskim odnosima sa Rusijom je nešto najlicemernije i najnepatriotskije što smo mogli čuti od delova opozicione “elite”. Interesantna su analize po kojima bi, ukoliko se svrsta uz zemlje EU, Srbija ostala bez gasa. Činjenice govore upravo suprotno, koliko Srbiji treba gas toliko i Rusiji treba tržište, uostalom svedoci smo da Rusija izvozi gas čak i u “neprijateljske” zemlje koje tokom ovog rata naoružavaju Ukrajinu.
Kao što mnogi ne mogu da prihvate da je globalno geopolitičko pozicioniranje u toku, tako nam je lako da ignorišemo i sve opasnosti pred kojima se Srbija nalazi. Svojom agresijom na Ukrajinu, Rusija je sve prijateljski naklonjene zemlje dovela u nezavidnu poziciju ultimativnog izbora vrednosti, a svoju zemlju dugoročno opredelila ka evroazijskom prostoru. Srbija mora da izabere svoj interes koji nije baziran na partikularnim interesima ili verskim emocijama.
Privredni tokovi i orijentacija mladih nam jednoznačno određuju i državni interes i vrednosti kojima moramo težiti. U istorijskom trenutku u kome se na tragičan način razdvajaju evroatlantski i evroazijski prostor, Srbija ne bi trebala da ima nikakve dileme. Perspektiva Srbije jeste na Zapadu bez obzira što će takva odluka doneti i pokoju emotivnu suzu. Alternativa bi mogla biti sumorna u još uvek nestabilnom regionu koji je opterećen sukobima uticaja velikih sila.
Kada je veliki Kemal Ataturk stvarao modernu Tursku nije se vodio emocijama većine, već isključivo interesima i na kraju je uspeo da ostvari dobitak i za one koji su se opirali u želji da se u Turskoj ništa ne promeni.
Ima li Ataturka u modernoj Srbiji? Lično verujem da ima i da je neophodno donositi odluke kakve donose hirurzi ne pitajući svoje pacijente kako da im pomognu.