Autor: prof. dr Ljubica Vasić, saradnica Saveta za strateške politike
Još od početka 20. veka vodi se rasprava o konfliktu između Izraelaca i Palestinaca. Uzroci konflikta su objašnjavani posredstvom različitih teorija međunarodnih odnosa, posmatrani su kroz prizmu kulturoloških i religijskih studija, a rešenja su tražena kroz diplomatsko delovanje. S jedne strane, komponente koje su uključene u analizu ovog konflikta jesu kulturni sistemi i procesi kako unutar Izraela, tako i Palestine. S druge strane, u analizama analitičara u obzir se uzima reagovanje i Izraela i Palestine kako na unutrašnje, tako i na spoljne politike, i to svako ponaosob unutar svog političkog sistema.
Sukob ili konflikt se naziva međunarodnim kada se dogodi između suverenih država. Bolje razumevanje izvora dinamike međunarodnih sukoba može dovesti do toga da se na konfliktima radi konstruktivnije kako bi se mogle stvoriti pozitivne promene. Prvi korak u razumevanju sukoba jeste razmatranje njegovih mogućih definicija. U ovom tekstu spomenućemo tek poneku teoriju i metodu kojom se razmatra ovaj konflikt. Ovde bi trebalo da napomenemo da su analitičari retko raspravljali o upotrebi političko-kulturne teorije kao instrumenta analize korena i geneze izraelsko-palestinskog konflikta. Međutim, ima onih koji to jesu činili. Recimo, Vilijam Gemson smatra da elementi ideje u kulturi ne postoje izolovano, već da su grupisani u više ili manje skladne grupe. Gemson posmatra elemente političke kulture kao instrumente uz pomoć kojih se vrši izučavanje korena ovog konflikta (Dwiastuti, 2020). Ako pođemo od premise da se kroz kulturni identitet stvara i nacionalni identitet, onda može da se kaže da „nijedna nacija tokom istorije nije postigla važan stepen nacionalnog identiteta, a da nije pokazala, razvila i potvrdila svoj kulturni identitet“ (Vasić, 2017). Ovom tvrdnjom se zapravo ukazuje na važan aspekt razmišljanja o kulturnim vrednostima oblikovanim nacionalnim identitetom. Inherentno stremljenje ka nacionalnoj dimenziji poimanja svakodnevnog razvoja delovalo bi destruktivno u poređenju sa kulturom i na kraju bi je uništilo. Simbol nezrele ili slabe nacionalne svesti i identiteta je potreba da se ona forsira, po svaku cenu (Ibid, 2017).
Nalazimo se u trenutku kada se najavljuju brojne nove runde pregovora za rešavanje gorućih pitanja i na Balkanu, pa bi mogla da se podvuče jedna simbolična paralela sa mirovnim sporazumima na Bliskom istoku i na Balkanu gde se zapravo rešavaju ista pitanja, a to su odnosi između etničkih i religioznih grupa i njihova teritorijalna ograničenja (Bisenić, 2018).
- Geneza konflikta
Osnova konflikta između Izraelaca i Palestinaca paradoksalno počiva na potrebi za bezbednošću i postizanjem mira između obe strane. Otpočetka sukoba, potreba za postizanjem trajnog mira oblikovana je Rezolucijom 242 Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija (SBUN), iz 1967. godine. Ujedinjene Nacije (UN) su bile kreatori većine mirovnih planova, uključujući i onaj koji se odnosi na „razmenu zemlje za postizanje mira“ (Reynolds, 2007). Počev od predloga Rezolucije 242 SBUN iz 1967. godine, pa sve do različitih pregovora koji su se odvijali decenijama nakon usvajanja pomenute Rezolucije nije se postiglo trajno rešenje.
U jednom momentu došlo je do pogrešnog tumačenja Rezolucije 242 SBUN iz 1967. godine koja je pozivala na povlačenje izraelskih oružanih snaga sa okupiranih teritorija, kao i na poštovanje priznanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti svake države čije stanovništvo ima pravo da živi u miru (Ibid, 2007). Zapravo, rezolucija je poznata po nepreciznosti prilikom njenog definisanja, a u vezi sa povlačenjem Izraela, jer se odnosi samo na povlačenje „sa teritorija“. Izraelci su tvrdili da se ova rezolucija nije nužno odnosila na sve teritorije, ali su arapski pregovarači smatrali da zapravo jeste (Ibid, 2007). Druga rezolucija, Rezolucija 338 SBUN, povezana sa Rezolucijom 242, poziva na prekid vatre u ratu koji je izbio oktobra 1973. i podstiče primenu Rezoluciju 242 u celosti. Nakon usvajanja rezolucije 1973. godine, došlo je do pokušaja postizanja mirovnog sporazuma 1978. godine u Kemp Dejvidu. Nakon rata koji je izbio 1967. godine, usledio je niz drugih razgovora i pregovora, međutim, sporazum je postignut tek prilikom istorijske posete egipatskog predsednika Ansvara Sadata (Ibid, 2007). Dvanaest dugih dana trajali su razgovori u Kemp Dejvidu gde su postignuta dva sporazuma. Prvi postignuti sporazum bio je okvir za postizanjem mira na Bliskom istoku. Ovim sporazumom je bio postignut mir i sporazum se proširio na Rezoluciju 242, kojom je definisano da treba da se postigne sporazum između Egipta i Izraela te su Rezolucijom pozvani i susedi da dođu do istog sporazuma (Ibid, 2007). Drugi sporazum bio je okvir mirovnog sporazuma između Egipta i Izraela koji je usledio 1979. godine, nakon izraelskog povlačenja sa Sinaja. Ovo je ujedno predstavljalo prvo priznanje Izraela kao države od strane velike arapske zemlje. Ugovor je trajao i značajno je ojačao poziciju Izraela. Kasnije je izvršen atentat na predsednika Sadata (Ibid, 2007). Sadatova predanost postizanju mira je opstala o čemu svedoče, na primer, i mnogi dokumenti proizašli iz pera poznatog egipatskog biznismena i vlasnika nezavisnog dnevnog lista „Al Masti Al Youm“, Salah Douba. Pod pseudonimom „Njutn“, Doub piše da je Egipat „kasno uvideo potrebu za mirom i da nije iskoristio šanse koje su mu se ukazavile ranije“ (Bisenić, 2018). Doub je posebno imao u vidu američko-britansku inicijativu pod imenom „Alfa“ iz 1955. godine, te dalje navodi da „dokument sadrži brojne tačke, među kojim: prihvatanje arapskog suvereniteta nad dovoljno velikom teritorijom, pravo izbeglica na povratak ili reparacija za one koji se vrate, povratak arapskih graničnih sela, jednako pravo za izraelske i palestinske građane Izraela, okončanje ratnog stanja i sporazum o međunarodnoj formuli za nadgledanje svetih mesta u gradu Jerusalimu“ (Bisenić, 2018).
Ispitivanje korena i uzroka izraelsko-palestinskog sukoba uvek je bilo u centru svetske pažnje. Analitičari neprestano ispituju razlog zbog kojeg su „interesi“ Izraela i Palestine eskalirali u jedan beskrajni sukob. Neki analitičari su pokazali da je kulturni element uvek bio važan aspekt razumevanja korena sukoba. Gore spomenuta varijabla političke kulture mogla bi da postane zanimljivo sredstvo za razumevanje obe pozicije u konfliktu, kako izraelske, tako i palestinske. Politička kultura mogla bi da igra jednu od važnijih uloga u razjašnjavanju uzroka konflikta a takođe bi mogla da pomogne da se rasvetle i simptomi ovog sukoba. Ovde ćemo da napravimo manju digresiju i napomenuti da je kraj hladnog rata uticao na poziciju terorističkih organizacija i grupa na svetskoj sceni. Tehnološki razvoj i globalizacija postali su plodno tlo za nastanak nekih organizacija ovog tipa, dok su druge latentno počele da deluju u međuvremenu. Globalizacija i savremena tehnologija pružile su ovim organizacijama mogućnost korišćenja novih sredstava u svojoj borbi, što će reći da su se „način delovanja, metode i sredstva terorističkih grupa i organizacija menjali, ali je suština terorizma kao načina borbe ostala ista“ (Jazić, 2013). Naime, u trenutku kada se sukob Izraela sa Palestincima razbuktavao na terenu, društvene mreže su postale prostor za viralno emitovanje tenzija. Dezinformacije o eskalaciji nasilja širile su se društvenim mrežama. Objave, od kojih je neke sponzorisala izraelska vlada, neretko obiluju netačnim informacijama. U isto vreme društvene mreže nisu zauzele stav o dezinformacijama koje su plasirane preko njihovih platformi. (www.slobodnaevropa.org.)
Dakle, izraelsko-palestinski sukob otvara nova poglavlja u kulturološkim i identitetskim raspravama i teorijama međunarodnih odnosa, iznova vraćajući proces istraživanja korena konflikta na istorijski apsekt. Već sedamdeset godina ovog konflikta iznova dobija drugačije razmere, forme i oblike. Međunarodni napori do sada nisu urodili plodom u iznalaženju njegovog sveobuhvatnog diplomatskog rešenja. Stalno nasilje čini život obeju zajednica nesigurnim, pothranjujući permanentno trajanje konflikta koje tako predstavlja sabirni centar ekstremističkih aktera. Stoga, ovaj konflikt zahteva kontinuiranu pažnju međunarodne zajednice.
Kada govorimo o mirovnim pregovorima između Izraelaca i Palestinaca takođe je važno spomenuti madridsku konferenciju iz 1991. godine, koja je organizovana pod pokrivetljstvom Sjedinjenih Američkih Država i država bivšeg Sovjetskog Saveza. Madridska konferencija imala je za cilj da nastavi sa egipatsko-izraelskim pregovorima sa ciljem postizanja sporazuma koji bi ohrabrio druge arapske zemlje da potpišu sporazume sa Izraelom. Konferencija je za rezultat imala postizanje mirovnog sporazuma između Izraela i Jordana 1994. godine (Reynolds, 2007). Nova inicijativa Arapske lige iscrtavala je mapu prema kojoj se Izrael vraća na okvire sporazuma iz juna 1967. godine. Tako bi bila formirana palestinska država na Zapadnoj obali i u pojasu Gaze. Zauzvrat, arapske zemlje bi priznale pravo Izraela na postojanje (Ibid, 2007). Nakon različitih pokušaja, pregovarači iz senke izneli su „plan 2003“ usmeren na Bliski Istok (Ibid, 2007). Bliskoistočna mirovna konferencija u Madridu imala je za cilj rešavanje arapsko-izraelskog sukoba i pokrenula je ono što se danas smatra izraelsko-palestinskim mirovnim procesom.
Tri decenije kasnije, svet i region su pretrpeli tektonske promene, tek u obrisima podsećajući na 1991. godinu kada se hladni rat približio kraju. Međutim, došlo je vreme da izraelski i palestinski lideri trezvenije sagledaju globalne i regionalne trendove koji predstavljaju probleme kako za njih, tako i za njihove narode. Ukoliko obe strane ne prepoznaju potrebu za širu sliku, verovatno će nasilje nastaviti da eskalira, nešto nalik onome čemu smo bili svedoci u maju mesecu ove godine (Youssef, 2021). Kao pre sedam godina, i sada nakon jedanaest dana sukoba i sklopljenog primirja između Hamasa i Izraela, postavlja se pitanje: ko je zapravo pobedio. Palestincima u Gazi biće potrebno mnogo više od humanitarne pomoći kako bi postigli dugoročnu stabilnost. Oni zahtevaju plan održivog razvoja, sposobnost trgovine, mogućnosti zapošljavanja i sanaciju štete nanete životnoj sredini uzastopnim bombardovanjem od izraelske strane, kao i pristup vodi i bolje sanitarne uslove (Hassan, 2021 Carnegie). Sukobi u Jerusalimu mahom izbijaju iz dva razloga koja se odnose na iseljavanje Palestinaca iz svojih kuća i gradnju novih naselja za Izraelce (Bisenić, 2021). Postavlja se i pitanje sta želi Hamas, pa ukoliko se tako posmatra onda bi i ovaj konflikt bio tek uobičajeno „koškanje” dve strane koje bi se brzo okončalo sa manjim brojem povređenih u sukobima kamenicama i vodenim topovima, da se ovoga puta nije umešao Hamas iz Gaze, raketirajući izraelske gradove (Ibid). S druge strane, ima spoljnopolitičkih analitičara koji su mišljenja da su razlozi za eskalaciju sukoba spoljnopolitički ali i unutrašnji. Na unutrašnjem planu, to je očigledna politička nestabilnost i u Izraelu i u Palestini. Međutim, postoji i omraženost među mladim Palestincima, koji ne veruju političarima. (https://rs.n1info.com.) Izraelsko-palestinski konflikt je jedno od najkomplikovanijih pitanja. Ima i onih mišljenja koji zastupaju stav da je sukob između Arapa i Izraela, pored toga što je to sukob oko teritorija, zapravo etnički, nacionalni i istorijski, kako smo već rekli. Pa tako politikolozi religije smatraju da je religija jedina konstanta u istoriji već dve hiljade godina, a da su istraživanja pokazala da sukobi u kojima preovladava verski element traju dugo sa tendencijom ponavljanja uvek iznova i to sa velikim brojem civilnih žrtava. Ono što vidimo u izraelsko-palestinskim sukobima vidimo i kod nas. (Ibid)
Od 2007. godine, kada je Hamas od Palestinske Samouprave preuzeo vlast nad Gazom, Izrael je prema Gazi primenio oštriju politiku kako bi je odsekao od okupirane Zapadne obale, uključujući Istočni Jerusalim. Izraelski zvaničnici nisu javno ponudili jasno obrazloženje, ali politiku opravdavaju nejasnim političko-bezbednosnim razlozima. U svakom slučaju ovo je deo šireg konteksta procesa razdvajanja Palestinaca. Od osnivanja 1948. godine, politika Izraela je bila sprečavanje povratka izbeglica i rasparčavanje palestinskih zajednica unutar priznatih granica Izraela i na okupiranim teritorijama (Hassan, 2021).
Spomenuli smo da su mladi izgubili poverenje u svoje političare. U dramatično promenljivom svetu, izraelsko rukovodstvo prepoznaje da će, sve dok se okupacija bude pružala na maksimalno ekstremistički način, njegov politički legitimitet biti ugrožen. Takođe, postoji potreba za jedinstvenim i reprezentativnim palestinskim rukovodstvom, posvećenom traganju za istom platformom, a to je marginalizacija nasilnih ekstremističkih grupa. S druge strane, pozivanje na kontinuiranu podelu, nagrizanja legitimiteta, represija i loše upravljanje recept su za trajni nered i slabu međunarodnu podršku. Bez jedinstva, demokratije i odgovornosti neće biti u stanju da se suoče sa izazovom okončanja okupacije i uspostavljenjem trajnog mira (Youssef, 2021).
Postoji puno različitih pristupa razumevanju i rešavanju izraelsko-palestinskog sukoba. Kao jedan od primera može da posluži integrativni način vođenja pregovora jer ovakav način pregovaranja podrazumeva traženje rešenja koje je prihvatljivo za obe strane. Naime, integrativno pregovaranje omogućava pregovaračima da zajedno rade na pronalaženju kompromisnog rešenja kojim bi eventualno premostili svoje razlike (Levicki, 2011). Budući da eskalacija sukoba ometa komunikaciju i dovodi do nesporazuma, razumevanje emotivne i kognitivne komponente sukoba ima krucijalnu ulogu u postizanju uspešnog ishoda pregovora.
- Stavovi vodećih sila prema izraelsko-palestinskom konfliktu
U nadi za očuvanjem stabilnosti pregovorima postignutog bilateralnog rešenja između Izraelaca i Palestinaca, nova američka administracija izrazila je nameru da se ponovo angažuje na strani palestinskog naroda, nakon što je prethodna administracija preduzela nekoliko akcija koje su u načelu podržale poziciju Izraela i naizgled se otuđile od palestinskog rukovodstva (Congressional Research Service, 2021). U aprilu ove godine, Bajdenova administracija najavila je nastavak neke vrste pomoći Palestincima. Do danas, Bajdenova administracija nije povukla mere koje je preduzela Trampova administracija u vezi sa dogovorima iz 2020. godine o normalizaciji odnosa između Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE), Bahreina, Sudana i Maroka, a Bajdenova administracija je pokazala podršku arapsko-izraelskim naporima za normalizaciju kao garantima stabilnosti u postizanju bilateralnog rešenja. U vezi sa njihovim dogovorom sa UAE, Izrael se složio u avgustu 2020. godine da obustavi planove o pripajanju dela Zapadne obale, iako najnovija dešavanja govore u prilog suprotnom (Ibid, 2021).
Glavni prioriteti politike SAD prema Palestini kroz niz njenih administracija obuhvatali su traženje stabilnog rešenja izraelsko-palestinskog konflikta, zatim podrazumevale su pomoć anti-palestinski orijentisanom Hamasu, smeštenom na Zapadnoj obali, kao i drugim militantnim grupacijama, a odnosili su se i na korišćenje pomoći sa ciljem ohrabrivanja reformi Palestinske samouprave i ekonomskig razvoja (Congressional Research Service 2021). Još od 2007. godine, kada je Hamas preuzeo vlast nad pojasom Gaze od strane Palestinske samouprave, Izrael je primenio oštriju politiku prema pojasu Gaze, odsekavši ga potpuno od okupirane Zapadne obale, uključujući i Istočni Jerusalim. Od osnivanja države Izrael, 1948. godine, politika je bila takva da se spreči povratak izbeglica. Približno 70 % Palestinaca u pojasu Gaze su izbeglice od 1948. godine. Krajnji cilj bio je da se potisne palestinski nacionalni identitet i da se onesposobe organizovane političke strukture koje bi bile u stanju da ih zastupaju (Hassan, 2021). Nova američka administracija očito može da nastavi sa programima ekonomske razvojne, bezbednosne i humanitarne pomoći Palestincima na Zapadnoj obali i u pojasu Gaze, što se pokazalo u martu i aprilu ove godine. (https://www.arabnews.com.)
UN, SAD, Rusija i Evropska Unija (EU) nedavno su učestvovale u virtuelnom sastanku kako bi razgovarale o ponovnom aktiviranju dugo odlaganih napora da se pokrenu pregovori Izraela i Palestine o iznalaženju bilateralnog rešenja za njihov višedecenijski sukob. Kratko saopštenje četiri posrednika za Bliski Istok, poznatiji i kao Bliskoistočni Kvartet (Kvartet), govori da su izaslanici razgovarali o povratku sadržajnim pregovorima koji će dovesti do bilateralnog rešenja, uključujući konkretne korake na unapređenju slobode, bezbednosti i napretka za Palestince i Izraelce, što je samo po sebi značajno (Ibid).
Predsednik Putin je 13. maja ove godine, zajedno sa Generalnim sekretarom UN Antoniom Guterešom, pozvao na okončanje izraelsko-palestinskog sukoba kroz uspostavljanje „bilateralnog rešenja“, podrazumevajući osnivanje Palestine kao nezavisne države rame uz rame sa Izraelom. Rusija i UN pozivaju na nastavak razgovora u okviru bliskoistočnog Kvarteta – format koji je uspostavljen 2002. godine, a koji uključuje UN, SAD, EU i Rusiju, sa ciljem posredovanja u Bliskoistočnim mirovnim pregovorima kroz podršku palestinskom ekonomskom razvoju i izgradnji njenih institucija (Bochkov, 2021). Od 2014. godine nije bilo suštinskih mirovnih pregovora između Izraelaca i Palestinaca, a dve strane su žestoko suprotstavljene oko suštinskih tačaka sukoba. Krajem januara, Generalni sekretar UN-a Antonio Gutereš izjavio je da ima „razloga za nadu“ u napredak ka okončanju izraelsko-palestinskog sukoba posle mnogo godina pasivnog pristupa rešavanju problema. Gutereš je istakao da će UN ispitati sve inicijative da se omogući „istinski mirovni proces“ zasnovan na bilateralnom rešenju (https://www.arabnews.com.). Novi američki predsednik, Dzozef Bajden, želeo je da stavi ad acta predlog Bliskoistočnog mirovnog rešenja Trampove administracije i preusmeri pažnju sa Bliskog Istoka na indo-pacifički region, ali nedavna eskalacija izraelsko-palestinskog sukoba promenila je taj plan (Bochkov, 2021).
Više od tri decenije Palestinci zahtevaju nezavisnu državu na Zapadnoj obali, Gazi i Istočnom Jerusalimu, zapravo teritorije koje je Izrael osvojio okončanjem rata 1967. godine. Izrael se povukao iz Gaze 2005. godine, ali je nametnuo parališuću blokadu kada je palestinska militantna grupa Hamas prigrabila vlast od snaga palestinskog predsednika Mahmuda Abasa 2007. godine. Mirovni plan koji je bivši američki predsednik Tramp otkrio u februaru 2020. godine predviđao je palestinsku državu koja predaje ključne delove Zapadne obale Izraelu, i stao na stranu Izraela u ključnim spornim pitanjima, kao što su granice i status Jerusalima i jevrejskih naselja. Palestinci su plan žustro odbacili. Ubrzo nakon toga, 20. januara 2021. godine, inaugurisan je američki predsednik Džozef Bajden, a njegova administracija najavila je obnavljanje diplomatskih odnosa sa Palestincima i novu pomoć palestinskim izbeglicama. Ovo je predstavljalo preokret u odnosu na Trampov rez i ključni element američke obnovljene podrške pronalaženju bilateralnog rešenja. Kao što je već rečeno, Kvartet je uspostavljen 2002. godine i kritikovan je zbog neuspeha da ubedi ili izraleske ili palestinske vlasti da promene svoju politiku i da pregovorima dođu do okončanja sukoba. (https://www.arabnews.com.) Za sada, izaslanici Kvarteta ne pominju nikakve buduće korake.
Što se tiče Rusije i Kine po pitanju ovog konflikta, one zauzimaju uzdržaniji stav. Rusija poziva obe strane da smanje tenzije i mirnim putem dođu do rešenja. Stav Kine saglasan je sa stavom Rusije, pozivajući obe strane na uzdržanost kako bi se izbegle nove žrtve. Rusija i Kina su poznate po tome da dele zajednički stav u Ujedinjenim Nacijama kao kamenu temeljcu globalne političke nomenklature, suprotstavljajući se američkom međunarodnom poretku zasnovanima na vladavini prava (Bochkov, 2021). Ove zemlje svoju podršku rešavanju ovog konflikta pružaju mahom na retorički način, u okviru UN-a, s tim što je uticaj Kine ograničen bez obrzira na sposobnost i mogućnost Rusije da komunicira sa obe suprotstavljene strane. Kini nedostaju poluge kako bi izvršila pritisak kako na Izrael tako i na Palestinu sa ciljem da promene svoje stavove. Kina i Rusija su svesne svojih nedostataka u pristupu rešavanja ovog konflikta i s tim u vezi ne bi na sebe preuzimale ulogu garanata mira i bezbednosti kako bi izbegle eventualne neuspehe u ovom bliskoistočnom konfliku (Pelayo, 2021).
Rusija je za sada zadovoljna činjenicom da su najnoviji događaji obnovili format i ulogu Kvarteta u iznalaženju rešenja sukoba, donekle izjednačavajući status Rusije sa statusom koji u Kvartetu imaju SAD, EU i UN. Što se Kine tiče, njoj odgovara da ova bliskoistočna kriza preusmeri međunarodnu pažnju sa njenog tretmana prema ujgurskom stanovništvu u Sinđijangu. Kina i Rusija su uvidele da SAD ostaju vodeća sila sa značajiom uticajem u Izraelu, iako procenjuju da u ovom trenutku Vašington neće da preduzme ozbiljan potez kako bi strane u pregovorima približio rešenju (Ibid, 2021). Rusiji nedostaju dugoročne geopolitičke opcije na terenu koje Kina ima, ali je mnogo više uključena u regionu i konstantno traži načine da proširi svoje prisustvo i maksimalno uveća svoju ulogu.
Literatura:
Bisenić, D. (2018). Most ka miru, Egipatsko-izraelski sporazum u Kemp Dejvidu 1978. Klub Plus, Beograd.
Congressional Researh Service (2021). The Palestinians: Background and U.S. Relations.
Congressional research Service (2021). The Palestinians: Overview, 2021 Aid and U.S. Policy Issues.
Kennan Institute and Institute for Policy and Strategy (2021). Russia in the Middle East: National Security Challenges for the United States and Israel in the Biden Era (
Jazić, A. (2013), „Rise and Fall of Left-Wing Terrorism“, ur: Miroslav Antevski, Međunarodni problemi/International Problems, Vol. LXV, No. 2/2013, Beograd.
Vasić, Lj. (2019), „Kulturno nasleđe Srbije i dijaspora kao elementi diplomatije“, Međunarodna politika, ur: Vladimir Trapara, Institut za međunarodnu politiku i privredu, br. 1175, jul-septembar, Beograd
Brodow, E. (2006). Negotiation boot camp: How to resolve conflict, satisfy customers, and make better deals. New York, NY: Doubleday
Lewicki, R. J., Saunders, D. M., & Barry, B. (2011). Essentials of negotiation. NewYork, NY: McGraw Hill.
Izvori sa interneta:
http://e-journal.president.ac.id/presunivojs/index.php/AEGIS/article/download/796/814
Reynolds, P. (2007). History of failed peace talks BBC News http://news.bbc.co.uk/2/hi/middle_east/6666393.stm