Autor: Marko Babić, profesor na Univerzitetu u Varšavi i saradnik Saveta za strateške politike
Bez obzira na određenu dinamiku ruskog uticaja u svetu, američko-kinesko rivalstvo odlučiće o dominaciji na globalnom nivou. Pandemija će nesumnjivo ubrzati ovaj proces
Trideset godina nakon završetka Hladnog rata i perioda relativne stabilnosti međunarodnog poretka sa dominantnom ulogom Sjedinjenih Država, nalazimo se u situaciji rastućih tenzija vezanih za temeljnu rekonfiguraciju svetske globalne scene. Sjedinjene Države pokušavaju da zadrže svoj dominantan položaj, Rusija pokušava da revidira međunarodni poredak koji je nastao nakon pada Sovjetskog Saveza, a Kina želi radikalnu promenu, odnosno potpuno novi svetski poredak podređen njenim prioritetima i interesima. Bez obzira na određenu dinamiku ruskog uticaja u svetu, američko-kinesko rivalstvo odlučiće o dominaciji na globalnom nivou. Pandemija će nesumnjivo ubrzati ovaj proces.
Kina je zabeležila zapanjujućih 900 odsto rasta BDP-a u poslednjih trideset godina, procvat srednje klase i iz zemlje globalnog zapećka postala je zemlja velikog geopolitičkog samopouzdanja. Sa druge strane, Sjedinjene Države (i druge zapadne zemlje) sprovođenjem politike otvorenog tržišta na globalnom nivou učinile su kardinalnu grešku koja ih može skupo koštati. Naime, prebacile su većinu sopstvenih proizvodnih kapaciteta u Kinu, ne samo da bi iskoristile njen tržišni potencijal već i da bi svoje proizvode plasirale na svetska tržišta koristeći kinesku jeftinu radnu snagu.
Na taj način omogućile su Kini pristup ne samo zapadnim tehnologijama, istraživačkim centrima, laboratorijama već i najvažnijem – tehnološkoj kulturi, procesima i, na kraju, postizanju visokog tehnološkog kvaliteta kineskog radnika. Pohlepa za profitom ili ne, u svakom slučaju, proces masovnog prenosa znanja i tehnologije u Kinu doveo je do deindustrijalizacije američke ekonomije, problema s narušenom socijalnom kohezijom i političkim konsenzusom, što je posebno došlo do izražaja tokom Trampovog mandata. Novi američki predsednik nasleđuje sve ove duboke probleme i veliko je pitanje da li će moći da odgovori na pravi način.
NAIZGLED NEZAUSTAVLJIV POHOD KINE: Da li je kasno za preokret? Šta Sjedinjene Države i Zapad mogu učiniti da zaustave naizgled nezaustavljiv pohod Kine ka svetskoj dominaciji? Sledeći koraci čine se neizbežnim, ali su upitni što se tiče mogućnosti njihove potpune primene.
Prvi je radikalna promena politike prema Kini, koja bi značila presecanje lanaca snabdevanja i ograničavanje pristupa tehnološkom znanju, odnosno zapadnom obrazovnom sistemu.
Drugo, pošto je već kasno za puko ograničavanje kineskog uticaja, Zapad mora da povrati svoju dominaciju u tehnološkoj konkurenciji s Kinom. To je izazov u rangu leta na Mesec 1960-ih, kada je rival bio Sovjetski Savez. Stoga je neophodno veliko ulaganje u visoko obrazovanje, pre svega u tehničke nauke. Na primer, većina studenata koji studiraju tehničke smerove u Sjedinjenim Državama danas su stranci. Pre pandemije od milion stranih studenata na američkim univerzitetima oko 370.000 su bili kineski studenti, uglavnom na postdiplomskim tehničkim studijama.
Povratak ključnih delova industrijske proizvodnje je neophodan. Recimo, zapanjuje činjenica da su Amerikanci dozvolili da se 80 odsto antibiotika koji se koriste u SAD-u proizvodi u Kini. Ne treba biti stručnjak da bi se shvatilo šta to znači za poziciju jedne države u vreme nadolazećeg geopolitičkog konflikta s Kinom. Sa druge strane Japan, kao država Dalekog istoka, ali zapadnog aksiološkog ubeđenja, razumevajući ozbiljnost situacije već deluje planski. Cilj je što pre vratiti najmanje 35 odsto postojeće proizvodnje japanskih kompanija iz Kine u Japan.
Treće, Zapad mora hitno raditi na obnovi vojnih sposobnosti. Na primer, armije većine zemalja Evropske unije, članica NATO-a, nisu spremne za ozbiljne vojne akcije van svoje teritorije. Na većini NATO samita sintagma “minimum dva odsto” ponavlja se kao mantra. Reč je o minimalnom ulaganju od dva odsto BDP-a u vojne kapacitete država članica NATO-a. Ali to nije dovoljno. Ključna je ne sama investicija već spremnost i obuka evropskih vojski za vojne operacije van svojih granica. I upravo to američki zvaničnici traže od evropskih saveznika.
Sjedinjene Države vode neprekidne ratove već trideset godina i više nisu spremne za budući rat na dva ili više frontova (kao, recimo, u Drugom svetskom ratu). Jednostavno, više nemaju dovoljno resursa. Ukoliko dođe do sukoba u Indo-pacifičkom regionu, Amerikanci će nesumnjivo tamo koncentrisati svoje snage. Zato su im potrebni evropski saveznici. I tu nastaje problem.
Za Sjedinjene Države Kina globalno predstavlja najveći ekonomski i vojni izazov. Za Evropljane je Kina trenutno prvenstveno ekonomski izazov. Najveći zadatak Zapada u narednom periodu je postizanje konsenzusa između ova dva pristupa. Samo na taj način može adekvatno odgovoriti na nove geopolitičke izazove koji slede.
EVROPLJANI PODELJENI PREMA RUSIJI: Što se tiče same Evrope, za Amerikance Rusija i dalje predstavlja glavnu opasnost. Ali sami Evropljani su po tom pitanju podeljeni. Pribaltičke države Poljska, Rumunija u potpunosti dele američki pristup, za razliku od Nemačke, koja od 1990. nije više granična država sa Rusijom i na nju gleda primarno kao potencijalnog partnera, a ne kao geopolitičkog rivala.
Nemci se koncentrišu na postizanje političke dominacije nad Srednjom Evropom i evropskim jugom. Francuska, tradicionalno zainteresovana za jug kontinenta, te granice sada geopolitički drugačije definiše. To za nju više nije Mediteran već severna Afrika i države Sahela. Ostali evropski igrači će vremenom verovatno ostati u krugu jedne od ove dve koncepcije, u zavisnosti od njihovih interesa i prioriteta.
Treba naglasiti da se nalazimo u procesu globalne promene ravnoteže snaga. Čini se da svetski poredak sa dominantnom ulogom Anglosaksonaca gubi svoju dinamiku, što istovremeno znači da narativi zasnovani na konstruktivističkom, idealističkom svetu liberalnih vrednosti gube na značaju. Vraća se vreme “power politics” i ravnoteže snaga.
Neke evropske države to su već prepoznale. Recimo, Francuska shvata da treba Rusiju u Evropi radi balansiranja uticaja Turske, Nemačke, SAD-a, pa čak i Kine. Nemačka takođe treba Rusiju u Evropi iz svojih energetsko-geopolitičkih razloga. Rusija je, dakle, u tom smislu sve prisutnija na evropskoj sceni, i to se odlično vidi na (ne)odlučnom (ne)reagovanju Zapada na primeru Ukrajine ili nedavno Belorusije.
Ta nova situacija može biti opasna za male balkanske države ukoliko ostanu objekat politike velikih aktera, ali istovremeno može dati i veliku šansu za promenu svoje geopolitičke pozicije kao regionalnog subjekta politike. Retoričko je pitanje šta će se očekivati od balkanskih država koje su američki saveznici u NATO-u u nadolazećem konfliktu velikih aktera svetske politike. Ali suštinsko je pitanje šta treba da rade države koje još nisu odlučile “kome će se carstvu prikloniti”? Drugim rečima, čekaju li nas geopolitičke tektonske promene poput onih iz 1989, koje je Srbija iz raznih razloga “prespavala”? Hoćemo li biti spremni ovog puta?
Izvor: Novi magazin