Preuzeto iz Blica
Istorija nas uči da realnost na Bliskom Istoku može da se promeni za tren oka. Još od druge polovine XX veka države tog regiona ulažu maksimalne napore u ostvarivanju političke, vojne i ekonomske dominacije kao i teritorijalne ekspanzije.
Bez svake sumnje Izrael i Iran su najaktivniji akteri u oblikovanju stvarnosti Bliskog Istoka, stvarnosti koja se u prethodnih desetak dana zasnivala na razmeni dronova, raketa, vazdušnih intervencija i eskalacionih pretnji.
Izrael se od svog nastanka bori da obezbedi svoju slobodu i legitimnost u očima neprijateljski raspoloženih arapskih država, dok Iran nakon revolucije 1979. godine pokušava da obezbedi apsolutnu dominaciju regionom. Izrael svoj oslonac vidi u bezbednosnim aranžmanima sa SAD i zapadnim državama, a Iran još uvek vaga između rastegnute Ruske Federacije i sve aktivnije Narodne Republike Kine. Neko će reći da to nije naš problem ali treba podsetiti da je tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini Izrael pružao podršku Republici Srpskoj dok je Iran podržavao paravojne formacije koje su se tokom tragičnog sukoba borile na suprotnoj strani.
Sukob između Izraela i Irana u tom pogledu nije samo ideološko-religiozni već sukob oko dominacije i geopolitičkog poretka na Bliskom Istoku.
Proleće na Bliskom Istoku
Trinaestog aprila, stanovnici Izraela mogli su da po prvi put prisustvuju raketnom i dronskom napadu Irana na svoju zemlju. Podstaknuti iskustvom raketnih napada koji su dolazili od iranskih proxi saveznika terorističkih organizacija iz Gaze i Libana, građani Tel Aviva i Jerusalima bili su poštedjeni većih razaranja usled uspešnog presretanja od strane izraelskih ali i savezničkih PVO sistema na putu ka ciljevima na Izraelskoj teritoriji. Prema podacima objavljenih od strane vojnih vlasti Izraela, više od 99% projektila i dronova su uspešno presreteni, uništeni ili jednostavno nisu uspešno lansirani. Sa druge strane, američki zvaničnici su obavestili javnost da je samo pet projektila uspelo da pogodi vazduhoplovnu bazu Navatim, i oštete jedan transportni avion.
Pokušaj napada Irana na Izrael nije pokazao samo nadmoć Izraela u vojnoj i bezbednosnoj tehnologiji, već je i po prvi put nakon dužeg vremena doneo simpatije Tel Avivu u očima javnog mnenja. Ipak mnogo veću pažnju i od samog raketiranja u ovom ograničenom sukobu privlači činjenica da su se, tokom napada, više zemalja regiona aktivno uključile u odbranu Izraela, bilo da su njihovi PVO sistemi i ratna avijacija rušili rakete i dronove što je slučaj sa Jordanom i Saudijskom Arabijom bilo da su kroz razmenu obaveštajnih podataka pomogle Izraelu. Praktično ni jedna zemlja regiona, izuzev već nabrojanih terorističkih organizacija, nije dala podršku iranskom napadu.
Međutim, uprkos savetima Vašingtona da ne odgovori na bezuspešni iranski napad, premijer Natanjahu pokrenuo je proporcionalni kontranapad, uništavajući nekoliko radarskih i S-300 PVO sistema.
Nema dileme da je Natanjahuov odgovor posledica ne samo spoljnopolitičkih kalkulacija u pokazivanju moći prema Iranu, već i unutrašnjih – glavni politički rivali trenutnog premijera, Beni Ganc i Joav Galant, takođe su zahtevali kontranapad.
Mnogi se pitaju da li je Izrael uopšte imao pravo da odgovori na bezuspešni napad Irana, imajući u vidu da direktna konfrontacija jeste nastala bombardovanjem ambasade Irana u Siriji 1. aprila od strane Izraela koji je usmrtio više visokih oficira iranskih revolucionarnih snaga, diplomatskog osoblja i paravojnih oficira. Iako se smatra da napadi na diplomatska predstavništva predstavljaju kršenje međunarodnog prava, treba uzeti u obzir da su Izrael i Iran u višedecenijskom „proksi“ ratu, i da je Izrael konstantno cilj vojnih formacija koje posredno, ili neposredno finansira Iran – Hezbolah u Libanu, Hamas u Palestini, Huti u Jemenu i još nekoliko aktivnih formacija koje deluje u više zemalja Bliskog Istoka. Neposredno, prisustvo Iranskih revolucionarnih snaga u Siriji ne može se gledati mirnodopski, jer je jedan od razloga sastanka u Damasku, prema izveštajima, upravo bilo organizovanje napada na Izrael.
Izraelski odgovor na iranski napad jeste bio zaključni čin direktne konfrontacije između dva protivnika, međutim on neće predstavljati kraj ovog sukoba. Izrael će verovatno nastaviti da vrši operacije likvidiranja iranskih operativaca dok oni pripremaju i koordinišu napade na Izrael. Međutim Izrael, kao i celi region, ima mnogo veću brigu od pripadnika iranskih vojnih snaga – a to je nuklearni program Irana.
Nakon propasti iranskog nuklearnog sporazuma, Izrael je u sve većem strahu da li će moći da spreči Iran na njegovom putu stvaranja nuklearne bombe. Što se više Iran bude približavao sticanju nuklearnog naoružanja to će postojati sve veća mogućnost da Izrael upotrebi oružanu silu protiv Teherana u mnogo većeg obimu, ma koliko god ta vojna operacija bila izazovna.
Ujedinjeni strah večitih rivala – nova uloga Kine na Bliskom Istoku
Iako su odnosi Sjedinjenih Država i Ruske Federacije dostigli istorijski minimum, Bliski Istok predstavlja diplomatsko bojno polje u kojem, uprkos nedostatku zajedničkog delovanja, ne zaostaje kolektivni strah od zajedničkog velikog rivala – Narodne Republike Kine.
Dok je Zapad ulazio u složene i kontraverzne spoljnopolitičke i vojne aktivnosti, od Avganistana, preko Iraka, Libije, Egipta, pa sve do Sirije i šire, Ruska Federacija je eksploatisala pukotine koje su ove aktivnosti ostavljale iza sebe. Ruska Federacija podrškom Libijskoj nacionalnoj armiji maršala Haftara uspela je da obezbedi uticaj u Libiji. U Siriji, podrška Asadovim snagama pretvorila je Rusku Federaciju u trajnog igrača na Bliskom Istoku, što je ne samo podiglo uticaj Ruskoj Federaciji, već je i razbudilo nostalgiju za projekciju moći nad Bliskim Istokom, kao što je bilo svojevremeno prisutno sa Sovjetskim Savezom i Ruskom imperijom.
Ruski strateški prodor i uticaj na Bliskom Istoku još nisu dovoljno čvrsti i vešti da ograniče potencijalnu štetu po ruske interese koje sukob između Izraela i Hamasa proizvodi. Vojno i diplomatsko rastezanje Ruske Federacije na više frontova, sa primarnim fokusom na sukob u Ukrajini, otvorilo je mogućnost približavanja Ruske Federacije i Irana u vidu vojne saradnje i podrske po međunarodnim forumima, naručito u izbegavanju sankcija. Iransko snabdevanje Rusije raketama, artiljeriskom municijom i dronovima predstavlja solidnu potporu za dalji pritisak vojske Rusije nad Ukrajinom, dok sa druge strane, ruska prodaja borbenih aviona Suhoj-35, Yak-130 i borbenih helikoptera Mi-8 obezbeđuje Iranu dovoljnu snagu za zaštitu sopstvenog vazdušnog prostora i ograničenih „ekskurzija“ u vazdušni prostor komšijskih država.
Složenost odnosa na Bliskom Istoku zahteva i temeljno razumevanje ovog područja što podrazumeva proučavanje hiljade i hiljade stranica da bi se razumeli tamošnji procesi, ali i područje gde sudbina, crni labudovi i pojedinačne ishitrene odluke mogu da promene točak istorije i pravac kretanja celog čovečanstva.
Na Srbiji je da temeljno posmatra dešavanja na Bliskom Istoku i preuzme odgovarajuće odluke za unapređivanje i zaštitu svojih interesa – svaka odluka koja se donese u odnosu na Bliski Istok reflektuje se i u svim glavnim prestonicama sveta, pogotovo u Vašingtonu, gde Srbija već preduzima dobre korake u pronalaženju novih saveznika u uticajnim organizacijama kao što je AIPAC (Izraelsko-američki komitet za javne poslove).
Ostaje da vidimo u kom smeru će se kretati točak istorije na Bliskom Istoku i da li ćemo opet imati još jedan apsolutno fragmetirani region.Dragan Šutanovac