Autor: Nikola Lunić, izvršni direktor Saveta za strateške politike
Srbija je zemlja ograničenih resursa koje bi trebalo da koristi na optimalan i efikasan način, a svoje angažovanje u bezbednosnom kontekstu da stepenuje prema nacionalnim prioritetima. Nažalost, naši političari svoj verbalni narativ prvenstveno prilagođavaju očekivanjima glasača, ponekad i sopstvenom pozicioniranju, a ponajmanje nacionalnim interesima.
Sutra se i zvanično završava belorusko-ruska vojna vežba “Slavensko bratstvo 2020”, koja se ove godine realizovala u Belorusiji na poligonu “Brestski”, ali bez učešća pripadnika Vojske Srbije (VS). Time se na neki način prekida kontinuitet trilateralne vežbe koja se od 2015. naizmenično odvijala u zemljama učesnicama.
Da je odluka o otkazivanju učešća u Belorusiji bila ispravna, govori i naknadni sled događaja i nedavno Lukašenkovo proglašenje delimične mobilizacije i potpuno zatvaranje granice sa Poljskom i Litvanijom, a ojačavanje sa Ukrajinom.
Nestabilnost u toj zemlji dodatno se komplikuje donošenjem rezolucije Evropskog parlamenta u kojoj se navodi da opozicioni Koordinacioni savet predstavlja privremenog predstavnika naroda. Za to vreme, u stilu osavremenjenog agitpropa, Lukašenko prebacuje unutrašnji problem vladavine prava na spoljnopolitički kontekst i opasnost od neprijateljske agresije iz susednih zemalja.
KAKO SMO “POKLEKLI”: Iako ispravna u kontekstu pomenute vežbe, odluka Vlade, koju je euforično interpretirao Vulin u duhu njemu karakterističnog narativa borbene levice, o strašnom i nezasluženom pritisku EU kojim nam uslovljavaju evropsku budućnost, rezultirala je otkazivanjem i svih drugih vojnih vežbi sa svim stranim partnerima u narednih šest meseci. Kulminaciju dramaturgije u njegovoj ličnoj interpretaciji odluke Vlade predstavljao je pritisak EU, verovatno na opstanak, našeg naroda na KiM i Republici Srpskoj, zbog kojeg smo “poklekli” i ipak otkazali učešće u Belorusiji. Pri tome nismo čuli ni reč o aktuelnoj situaciji u toj zemlji, kao ni o našoj podršci Deklaraciji EU o predsedničkim izborima u Belorusiji u kojoj se eksplicitno navodi da ti izbori nisu bili ni slobodni ni fer.
Visoki predstavnik EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Žosep Borel komentarisao je to u diplomatskom maniru, naglasivši da se od Srbije očekuje da deluje u skladu sa svojim strateškim ciljem, te da ispunjava obaveze koje je preuzela u okviru pristupanja Uniji. Ipak, ne gledaju sve moćne zemlje blagonaklono na sve očiglednije usklađivanje naših politika sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU, a posebno to teško pada domicilnim marionetama trećih zemalja koji se u Srbiji pozicioniraju kao bezgrešni instruktori nacionalnih interesa i supervizori za izdajnike svake vrste.
Ukoliko se javnost pita radi li se o nedoslednosti spoljne politike, odgovor je veoma jednostavan – spoljna politika Republike Srbije ne postoji. Ona se odavno svodi samo na retoriku političke elite i konsekutivan rejting koji će neke odluke proizvesti. U takvoj rašomonijadi tumačenja spoljnopolitičkog identiteta veoma je lako manipulisati s nacionalnim interesima koji predstavljaju jedan od najvažnijih pojmova u realističkoj teoriji međunarodnih odnosa. Tako se čak i aktuelni ministar spoljnih poslova pozvao na nacionalne interese kada je trebalo obrazložiti zašto je ambasada Srbije u Tripoliju ostala otvorena uprkos upozorenjima iz BIA.
NASLEĐE NEPOUZDANOG PARTNERA: Neshvatljivo je da sve političke garniture u Beogradu preuzimaju nasleđe nedefinisanosti pre svega Državne strategije ukojojbisedefinisalenacionalnevrednosti, apotominacionalniinteresiiciljevi, a onda i Strategije spoljne politike koja bi omogućila evaluaciju rada aktuelnog establišmenta i onemogućila verbalna medijska iskakanja političkih jastrebova, koja nam u kontekstu spoljne politike nanose samo štetu.
Ali činjenica jeste da smo međunarodnu percepciju nepouzdanog partnera decenijama sticali i sad možemo da uživamo na pregalaštvu plejade političara. Kondicionalni pristup ministra spoljnih poslova prema obavezama potpisanog sporazuma u Vašingtonu u delu otvaranja ambasade u Jerusalimu sam po sebi deluje smešno. Ali u kontekstu međunarodne politike i regionalnog pristupa, to je daleko od duhovitog.
Suština politike liberalno-demokratskih sistema definitivno će ostati nepromenjena, a osnova će im i dalje biti već definisane društvene vrednosti, a ne promenjive varijable koje se svakodnevno menjaju. U suprotnom, sukob etike i retoričkih virtuelnih nacionalnih interesa mogao bi imati nepopravljive posledice po budućnost cele nacije.
Da bi korektno cenili šestomesečni moratorijum na vojne vežbe i naše učešće u multinacionalnim operacijama (MNOp), koje će biti “posebno razmotreno i prema potrebi suspendovano”, treba imati na umu da svaka država gradi deo svog kredibiliteta i spoljnopolitičkog uticaja na učešću svojih oružanih snaga u mirovnim misijama. Zbog toga druga misija VS, odnosno učešće u izgradnji i očuvanju mira u regionu i svetu, predstavlja nezaobilazan element spoljne politike Republike Srbije. Takvim angažovanjem širimo spoljnopolitički uticaj, ali istovremeno unapređujemo svoje operativne sposobnosti i jačamo interoperabilnost koja komplementarnošću i usklađenošću može značajno umanjiti troškove zajedničkih operacija.
RIZIK I BENEFITI: Za svaku MNOp trebalo bi da postoji detaljna interresorska analiza rizika i benefita koji kao zemlja dobijamo iz eventualnog učešća u određenoj misiji, a posebno analiza bilateralnih aranžmana učešća u zajedničkim kontingentima. Izostanak takvih analiza generiše često nerealne ponude, poput našeg značajnijeg učešća u Avganistanu ili o angažovanju naših jedinica u Siriji. Pored nesumnjive koristi, neophodno je proceniti sve rizike, kako bezbednosne tako i spoljnopolitičke. Suštinski je bitno da na optimalan način kapitalizujemo naše učešće u MNOp u spoljnopolitičkom kontekstu, te da prihvatamo i sve rizike takvih angažmana. U principu, učešće u MNOp treba da posluži kao bilateralni i multilateralni alat za širenje uticaja kod partnera kako ne bismo došli u situaciju da se pitamo hoće li neka glasanja u međunarodnim organizacijama biti povoljna za interese Srbije ili ne.
Iz Vulinovog obraćanja ostaje nejasno zbog čega se odluka o otkazivanju vojnih vežbi odnosi i na EU, s obzirom na to da smo usvajanjem Zaključka o pristupanju Konceptu borbenih grupa EU i izražavanjem namere o učešću VS u borbenoj grupi HELBROC praktički uključili zemlju u koalicione snage EU. Pored toga, već duže vreme aktivno učestvujemo u više EU mirovnih misija, a sve u skladu sa opšteprihvaćenim konsenzusom o strateškom prioritetu evropskih integracija.
To je bio i razlog za potpisivanje važnih sporazuma sa EU u ovoj oblasti – Sporazuma o bezbednosnim procedurama za razmenu i zaštitu tajnih podataka i Sporazuma kojim se uspostavlja okvir za učešće Republike Srbije u operacijama EU za upravljanje krizama.
Zbog svega navedenog interes VS i njenih pripadnika je eksplicitan – što više vežbi i MNOp podiže nivo osposobljenosti, interoperabilnosti, motivacije pripadnika VS i razumevanja partnera. Međutim, Republika Srbija je zemlja ograničenih resursa, koje bi trebalo da koristi na optimalan i efikasan način, a svoje angažovanje u bezbednosnom kontekstu da stepenuje prema nacionalnim prioritetima. Zato bi bilo logično da je ministar spoljnih poslova obrazložio odluku Vlade o otkazivanju vojnih vežbi, i to iskoristio da ponovo naglasi značaj procesa evrointegracija kao spoljnopolitičkog prioriteta Srbije, u kojem smo obavezni da usaglašavamo nacionalne politike sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Nažalost, naši političari svoj verbalni narativ prvenstveno prilagođavaju očekivanjima svojih glasača, ponekad i sopstvenom pozicioniranju, a ponajmanje nacionalnim interesima. Upravo zbog toga Ministarstvo spoljnih poslova i dalje zadržava svoju neprikosnovenu poziciju Ministarstva sinekura; bez odgovornosti, ali sa mnogo privilegija.
Treba li naglašavati ministru odbrane da se vojna neutralnost neće očuvati nikakvim odlukama Vlade o prekidu svih vojnih vežbi i aktivnosti sa svim partnerima niti će tome doprineti strateška dokumenta u oblasti bezbednosti koja pokušavaju da levitiraju između interesa velikih sila. Proklamovana vojna neutralnost će u Srbiji biti održiva u onom trenutku kada nametnemo poverenje u regionu kao sistem vrednosti, i to pre svega u bezbednosnom kontekstu. A tome sasvim sigurno ne doprinosi tabloidna trka u naoružavanju i retorika 90-ih a la Vulin. Ali bi doprinela strateška vizija Srbije koja bi mogla s pouzdanim partnerima i iskrenim saveznicima da ostvaruje svoje nacionalne ciljeve primerene globalnom geopolitičkom kontekstu i obezbedi sigurnu budućnost za mlade. Jer, prema Čerčilu, postoji samo jedna gora stvar od ratovanja sa saveznicima, a to je ratovanje bez njih.
Izvor: Novi Magazin