Krušik – paradigma našeg društva

Autor: Nikola Lunić, izvršni direktor Saveta za strateške politike

Prema Zakonu o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, trgovci od maja 2018. naoružanje mogu da kupe od proizvođača i legalno udvostruče cenu krajnjem korisniku, a ne kao dosad da izmišljaju komisione provizije i ofšor kompanije.

Zakon najavljuje i vraćanje na centralno-plansku ekonomiju, a potom i privatizaciju. Vreme je da se postavi legitimno pitanje: “U prilog čijih interesa su donesene takve zakonske odredbe – u korist namenske industrije ili profitera i trgovaca oružjem?”

Ove godine proslavljeno je 80 godina od osnivanja Krušika. Pored državnih i verskih zvaničnika, prisutni su bili i predstavnici ostalih fabrika namenske industrije, ali i mnogi poslovni partneri (neki bez veze, a neki i sa vezom). Osnivanje Krušika vezano je baš za minobacačku municiju, skoro identično onoj koja puni medije prethodnih meseci. Ministarstvo vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije otkupilo je 1935. licencu od Francuza Edgara Brandta za proizvodnju minobacača 81 mm.

Oruđa su proizvođena u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu (današnjoj Zastavi oružje), ali je ugovor o proizvodnji mina i upaljača bio ponuđen privatnim investitorima. Na poziv za javno-privatno partnerstvo odazvao se inženjer Nikola Stanković iz Višegrada, koji je odlučio da, pored fabrike u Višegradu, izgradi pogon iste namene u Valjevu. Tako je 1939. nastao pogon u Valjevu fabrike Višegradska industrija Stanković AD, skraćeno Vistad. Valjevski pogon prvo je počeo sa proizvodnjom kapisli, a kasnije ručnih bombi i puščane municije.

ZLATNO I DRUGA DOBA : Odmah nakon Drugog svetskog rata Vistad je nacionalizovan, te nakon kratkog vremena rada pod imenom Vojnotehnički zavod Valjevo, država 1948. osniva preduzeće pod nazivom Krušik. Krušik je u vremenu socijalističkog, centralno-planskog ekonomskog sistema, a na krilima dobre pozicije Jugoslavije u Pokretu nesvrstanih, beležio zlatno doba. Gubitak spoljnopolitičke pozicije Jugoslavije, a kasnije i sam raspad države, sankcije i, konačno, bombardovanje, doveli su do skoro potpunog kraha valjevskog giganta.

Iako je Krušik bio u veoma lošem stanju, u periodu do 2012. stabilizovano je poslovanje i pružena perspektiva fabrici. Važno je naglasiti da je to urađeno bez budžetskih sredstava, odnosno bez korišćenja novca poreskih obveznika već isključivo izvoznim aranžmanima, pre svega sa Irakom. U to vreme perspektiva poslovanja tražena je u razvoju i reuspostavljanju proizvodnje vođenih i nevođenih raketa, što je bilo u skladu i s potrebama Vojske Srbije. Čak i istorija poslovanja Krušika ukazivala nam je da se fabrika svojevremeno pozicionirala kao najbolja u jugoslovenskom vojnoindustrijskom kompleksu proizvodeći rakete, a ne minobacačku municiju.

S obzirom na geopolitičke okolnosti, prethodnih godina bila je velika potražnja za proizvodima Krušika. Sam direktor Krušika je na proslavi povodom 80 godina od nastanka fabrike naveo da je 2017. i 2018. ostvarena najveća realizacija u dosadašnjem radu. Nema razloga da sumnjamo u njegove reči, ali ni u podatke Narodne banke Srbije koji otkrivaju da su računi Krušika u blokadi pune tri godine i da je trenutni saldo u minusu više od 500 miliona dinara (bez kamata). U tom duhu, a na osnovu informacija iznetih u javnosti, tužilaštvo bi moralo da reaguje i ispita da li je Krušik u tom periodu poslovao sa gubitkom prodajući svoje proizvode povlašćenim kupcima ispod proizvodne cene.

Za očekivati bi bilo da se trend potražnje Krušikovih proizvoda uskoro smanji iz dva geopolitička razloga. Prvi je vezan za skori slom ISIS-a, dok je drugi sve eksplicitnija osuda dešavanja u Jemenu od međunarodne zajednice. Tome u prilog idu i izveštaji Ujedinjenih nacija. Naime, tim izveštajima se direktno osuđuju ne samo Huti već i vlade Jemena, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Saudijske Arabije, a osnovne zamerke odnose se na neuvažavanje osnovnih pravila međunarodnog humanitarnog prava i međunarodnih ljudskih prava.

Danas su i Nemačka i Velika Britanija prestale sa izvozom naoružanja i vojne opreme u Saudijsku Arabiju. Samo po sebi nameće se pitanje da li će Savet za spoljnu politiku, međunarodne odnose i regionalnu saradnju predočiti našem ministru da se i u našem zakonu, koji reguliše spoljnu trgovnu naoružanjem i vojnom opremom prilikom odlučivanja o izdavanju dozvole za izvoz, između ostalog, razmatra da li izvoz “ugrožava poštovanje ljudskih prava u zemlji krajnjeg odredišta ili doprinosi da ta zemlja krši međunarodno priznate odredbe humanitarnog prava, kao i međunarodnih ljudskih prava”. Nažalost, s obzirom na sastav tog saveta, pitanje je samo retoričko.

PARTNERSTVO: Predsednik, kao i ministar odbrane, posećuju ili u goste primaju isključivo predstavnike zemalja koji svoj interes vide u plasmanu vlastitih proizvoda Srbiji. Dakle, od njih ne možemo očekivati pomoć u promociji proizvodnih kapaciteta Krušika.

Istina je da je pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse dr Nenad Miloradović, odigrao određenu ulogu u poslednjem spoljnotrgovinskom plasmanu haubica NORA, mada je i tom prilikom postignut istorijski minimum u ceni. Sposobniji menadžeri to bi pregovarali s ciljem ne samo upošljavanja kapaciteta već i određenog profita koji bi se ulagao u dalji razvoj namenske industrije. Biće zanimljivo videti da li će u predstojećem periodu tom vajnom menadžeru uspeti realizacija aranžmana sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima jer ne bi bilo dobro da se Vojska Srbije odrekne dela artiljerijskih sposobnosti (posebno topova 130 mm), a da urgentno ne dobije popunu, odnosno adekvatnu količinu novih topova i Nora 155 mm. Pritom, nema sumnje da će ministar zadužen za spoljne poslove isti ugovor odobriti, bez obzira na pomenute izveštaje UN.

Afera Krušik inicirala je obrazloženja naših zvaničnika o uobičajenim provizijama izvoznika u spoljnotrgovinskom poslu. Međutim, Zakon donosi novinu da trgovci od maja prošle godine naoružanje mogu da kupe od proizvođača i da potpuno legalno udvostruče cenu prema krajnjem korisniku, a ne kao dosad da izmišljaju komisione provizije i ofšor kompanije. Pri tome, treba naglasiti da Zakon najavljuje i vraćanje na centralno-plansku ekonomiju (kroz formiranje Grupacije odbrambene industrije Srbije), a potom i privatizaciju. Vreme je da se postavi legitimno pitanje: “U prilog čijih interesa su donesene takve zakonske odredbe – u korist namenske industrije ili profitera i trgovaca oružjem?”.

Vistad je nastao javno-privatnim partnerstvom i svi mi to danas proslavljamo i obeležavamo. Dakle, posao se razvio privatnom investicijom u proizvodnju kapisli. I umesto da nam to bude model, mi i dalje pokušavamo pronaći rešenje u centralizovanoj, planskoj ekonomiji i ubrizgavanju novca iz budžeta u fabrike, kao pre dve godine sa iznosom od oko 45 miliona evra. Tom prilikom, politički centar planiranja odlučio je da Krušik izuzme od budžetske pomoći, a hoće li biti izuzet i sledeće godine, ostaje da nagađamo.

HOLDING KAO MODEL: Istorija nas uči da je po pravilu efikasnije učiti se na tuđim iskustvima nego ponavljati i svoje i tuđe greške. Jedna od gorkih pilula francuske odbrambene industrije upravo je fabrika Thomson-Brandt, od koje je Kraljevina Jugoslavija kupila licencu za minobacačku municiju. Ta fabrika je Zakonom iz 1982. u vreme prve Vlade Fransoa Miterana nacionalizovana i od nje stvoren državni konglomerat Thomson-CSF. Pokušaj centralizovano-planske avanture brzo je napušten i posle više iteracija i fuzija, danas je to Thales, koji predstavlja svetski brend u namenskoj proizvodnji. O njihovim iskustvima može posvedočiti i francuski ministar odbrane koji dolazi u posetu Srbiji, između ostalog da bi ih promovisao.

Umesto privatizacije, svetska iskustva nam pokazuju da je efikasnije uspostavljanje velikog holdinga koji bi investitore pozvao u partnerski poslovni odnos. Takav put partnerstva nije novina, a često suludi pokušaji privatizacija giganata srpske privrede po pravilu su završavali katastrofalnim ekonomskim pokazateljima. Čak se i najveća vojna sila na svetu, odnosno američka vojno-industrijska baza, zasniva na famoznim PPP (Public to Private Partnership). Oblici partnerstva su razni, ali američka država nije prodala nijedan ključni segment. Nije se odrekla nijedne infrastrukture, a posebno znanja. Znanje (know-how) je u isključivom državnom vlasništvu: za avione, radare, tenkove, municiju. Čitavi pogoni za proizvodnju su u državnom vlasništvu, a njima upravljaju privatnici. Tamo nema stranačkog, neumerenog zapošljavanja niti ima fiktivno zaposlenih.

Što pre to shvatimo i postavimo državni interes ispred nečijih ličnih interesa, pre ćemo uspostaviti namensku industriju na zdravim osnovama. Holdingovanje namenske industrije mora obezbediti korišćenje potencijala i privatnih investitora i sposobnosti trgovaca, ali društvo mora biti osigurano da se nikad neće ponoviti obrnuta situacija.

Jer, ukoliko ne budemo sposobni da razaznamo šta su čarolije kvazipolitičara i profitera, a šta istina i državni interes, izgubićemo vrednosti na kojima nacija mora da počiva. A tada bi to bila tragedija.

Izvor: Novi Magazin

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*