Autor: Dragan Šutanovac, predsednik Saveta za strateške politike
Karakter čoveka često ocenjujemo u skladu sa njegovim integritetom, dok se snaga države ceni, ne po broju vojnika ili balističkih raketa, nego upravo po integritetu njenih institucija, po broju visoko plasiranih univerziteta na Šengenskoj listi ili broju dobitnika Nobelove nagrade. Nema mnogo zemalja u svetu u kojim bi se pokrenula demokratska procedura za opoziv predsednika, kao što je to učineno u SAD, na samu pojavu sumnje da predsednik Tramp stavlja lični interes ispred nacionalnog. Od naših nejakih institucija tako nešto ne možemo ni očekivati, posebno u situaciji kada se u kontinuitetu nalaze na političkom tržištu. A partija sa najvećim političkim legitimitetom, po pravilu, ima veći interes za udomljavanjem svojih zaslužnih poslušnika, nego za izgradnjom institucionalnog kapaciteta. Takva situacija podseća na čuvenu pesmu grupe ABBA “The Winner Takes It All“.
Imajući u vidu iskustva koalicionih trgovina, ne treba čuditi što se u Srbiji čak i nezavisne institucije percipiraju kao politički plen. A jednom kad se plen osvoji, politikanti smatraju da su nad institucijom dobili imperijum odnosno vlast nad životom i smrti kakvu je stari Rim dodeljivao imperatorima. I upravo tako se ponašaju čelni ljudi pojedinih institucija i ministarstava, sprovodeći autističnu politiku koju mogu slobodno kreirati u segmentima u kojima se ne sukobljavaju sa vizijom legitimnog lidera. Ono što niti jedna vlada u Srbiji nije uspela jeste puna integracija vladinih institucija i sposobnosti. Nažalost, svaka institucija kojoj je određen budžetski razdeo, feudalistički razmatra i rešava isključivo probleme iz sopstvene nadležnosti bez imalo sluha za koordinaciju i saradnju. Čak bi se moglo analizirati koliko se bilo koja dobra namera za integrativnim procesima opstruira od same vladajuće garniture, ko god i kad god ona upravljala državnim aparatom. Takvim ponašanjem se gubi sinergija, finansijska sredstva, ali i vizija budućnosti, a dobija se samo nedodirljiva fotelja koja po principu „plave krvi“ ostaje u određenoj političkoj partiji.
U takvoj vrsti feudalizacije institucija, ne treba se čuditi partikularnim vizijama i sledstveno tome, formalnim strategijama koje se donose najviše radi poštovanja međunarodnih normi i pomalo isprazne, ali zahvalne retorike namenjene isključivo za unutrašnju političku scenu. Stoga se opravdano pitamo gde je tu interes društva u celini. I kako shvatiti da na primer Ministarstvo odbrane nije uopšte percipiralo bezbednosni rizik kontrole malog i lakog oružja što je uglavnom u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, te ga u izradi Strategije nacionalne bezbednosti nije ni razmatralo. Zauzvrat, Ministarstvo unutrašnjih poslova se u izradi Strategije kontrole malog i lakog oružja za period 2019-2024. godina nije referenciralo na Strategiju nacionalne bezbednosti propuštajući tako priliku da se uradi hijerarhijski niz strateških dokumenata, bar u oblasti bezbednosti. Ipak, najveći problem u donošenju strateških dokumenata ne predstavljaju same strategije, već akcioni planovi za sprovođenje tih strategija jer se zadaci i finansiranje istih moraju interresorno usaglašavati, a to je često u praksi neizvodljivo. Posebno je zanimljiva percepcija donosioca odluka prema bezbednosnim izazovima koji nisu definisani kao isključiva nadležnost niti jedne institucije poput hibridnih pretnji. Obzirom da nadležnost nije definisana, sa takvim vrstama pretnji se niko ozbiljno ni ne bavi, te je čak izostavljena i u Strategiji nacionalne bezbednosti.
Vladino usvajanje strateških dokumenata u oblasti odbrane i bezbednosti predstavlja eklatantan primer nedovoljnog razumevanja geopolitičke situacije i zavisnosti Srbije od mnogih globalnih i regionalnih faktora na koja ne može (ili vrlo malo može) da utiče. Umesto da doprinosimo našoj evropskoj orijentaciji, koja ne bi trebalo da je politički sporna, mi ambiciozno pokušavamo i dalje da koketiramo sa dve spoljnopolitičke pozicije pretpostavljajući da velike sile ne poseduju analitičke sposobnosti da to prepoznaju. Održivost vojne neutralnosti je upitna sa mnogo aspekata od kojih su ključni istorijski, demografski, ekonomski, finansijski, geostrateški i geopolitički. Ali kada se u Strategiji nacionalne bezbednosti tvrdi da opredeljenje Republike Srbije za vojnu neutralnost implicitno povlači i koncept totalne odbrane, dokazujemo opravdanost stare izreke da papir trpi sve.
Koncept totalne odbrane podrazumeva korišćenje svih potencijala društva za odbranu od potencijalne agresije, a osnova je angažovanje celokupnog stanovništva jedne zemlje gde bi svaki pojedinac morao da ima svoju ulogu. Takav koncept načelno obuhvata šest oblasti (vojnu, civilnu, ekonomsku, socijalnu, psihološku i digitalnu odbranu) kako bi se pokrio celokupan spektar odbrambenih potencijala. Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata je ipak predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane. Pri tome je izostala bilo kakva vrsta analize, čak i finansijskih implikacija. O daljem razvoju privrede, cirkularnoj migraciji, perspektivi mladih i našoj evropskoj orijentaciji bi verovatno trebalo da razmišlja neko drugi, a ne Ministarstvo odbrane kao prinudni nosilac izrade strateških dokumenata, što je inače posao Ministarstva spoljnih poslova, sa ingenijalnim rešenjima o totalnoj odbrani koja (a to svi znamo) nikad neće profunkcionisati. Istorija nas uči da u savremenom svetu nije preporučljivo odbacivati zajedničke vrednosti i potencijalne buduće saveznike, upravo suprotno.
Na pragu treće decenije 21. veka najavljeno nam je i usvajanje Deklaracije o političkoj nezavisnosti i vojnoj neutralnosti Srbije. Ukoliko takav dokument bude poslužio za povećanje rejtinga u predizbornoj kampanji, onda je razumljivo njegovo usvajanje sa stranačkog aspekta. Ali kako jedna deklaracija kojoj se vojna neutralnost bazira na konceptu totalne odbrane, a politička nezavisnost verovatno na koketeriji sa Istokom, može da zadrži legitimnu EU orijentaciju, te da pri tome ne ugrozi budućnost i perspektivu nacije. Da li nam društvene vrednosti kojima težimo, trebaju zavisiti od jedne deklaracije koja bi najverovatnije imala samo vremenski ograničen benefit za političku elitu. Svi znamo da Srbija nikad neće biti politički nezavisna ni od regiona, a ni od EU, kao svojih najvažnijih privrednih partnera, niti će ikada biti vojno neutralna sve dok je tako ne budu percipirale susedne zemlje. Uostalom, zar poslednje aktivnosti predsednika i Vlade na formiranju “Malog Šengena” ne idu u pravcu stvaranja saveza zemalja koje su ekonomski i bezbednosno već zavisne!?
Ne moramo puno da istražujemo i uporedjujemo, dovoljno je da pogledamo susednu Rumuniju, zemlju koja je bila u velikom zaostatku za Jugoslavijom a danas diktira tempo svima u regionu. Neko će reći da Srbija nije Jugoslavija, što je činjenica, ali šta se desilo sa Srbijom pa da ovih dana čitamo kako je u Rumuniji životni standard 60% bolji nego u Srbiji. U isto vreme u Madjarskoj je 80% a u Bugarskoj čak 30%. Bez svake sumnje, političke elite u Rumuniji su se rasteretile populističkih poruka o političkoj nezavisnosti i odbrambenoj neutralnosti i prihvatile da u okviru EU budu politički zavisne koliko i sve druge članice dok su odbrambenu neutralnost rešile kroz najjači vojni savez NATO. Da li se slično desilo i Madjarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj… jeste, da li su te zemlje napredovale ili nazadovale, sve do jedne su napredovale.
Nacionalna bezbednost je oblast od suštinskog značaja za državu i svakog pojedinca i poslednje što nam treba su nekompetentni donosioci odluka koji ne mogu sagledati nacionalni interes. Krajnje je vreme da kao nacija shvatimo geopolitički kontekst, te da završimo sa bajkovitim životom u zabludama.
Ovih dana Zdravko Čolić puni Arenu u Beogradu, publika oduševljeno peva stih pesme “ko ne želi da se menja, vole ga iz sažaljenja”. Da li smo spremni da se menjamo ili želimo da nas vole iz sažaljenja, možda će nam odgovor na to pitanje stići u 2020. godini.