Autor: Dajana Ostojić, projekt menadžer u Savetu za strateške politike
Nakon postignutog dogovora u Beloj kući između Beograda, Prištine i Vašingtona u fokusu javnosti u Srbiji našli su se poljuljani odnosi između Andrićevog venca i Kremlja. Između ostalog, sporazum predviđa diversifikaciju energetskog snabdevanja, čime se jasno narušavaju strateški interesi Rusije na Zapadnom Balkanu i izgradnja gasovoda „Turski tok“, koji za sada iz Rusije ide samo do Turske i Bugarske. Predsednik Vučić je prilikom svečanog otvaranja tog projekta u Istanbulu početkom godine izjavio da će se Srbija toj mreži priključiti u maju ili septembru ove godine, što se još uvek nije desilo, a nakon odluke iz Vašingtona ostaje da vidimo kako će realizacija „Turskog toka“ u budućnosti da se odvija. Sa druge strane, odredba iz Bele kuće koja je u javnosti bila najspornija i naišla na najoštrije kritike jeste ona po kojoj je Srbija saglasna da svoju ambasadu iz Tel Aviva prebaci u Jerusalim, što se kosi kako sa odlukama i interesima EU kojoj, bar deklarativno, težimo, tako i sa interesima arapskih zemalja i Turske, ali i sa Moskvom, koja takođe ne priznaje Jerusalim kao glavni grad Izraela.
Koliko je Rusija revoltirana ovim potezima dokazuje i nastup portparolke Ministarstva spoljnih poslova Rusije Marije Zaharove, koja je u svojoj objavi na Facebook-u tretman predsednika Vučića u Beloj kući uporedila sa čuvenom scenom iz filma „Niske strasti“. Iako je na neki način „Twitter diplomatija“ postala „in“ poslednjih nekoliko godina, obračunavanje preko društvenih mreža i podmuklo prozivanje od strane Zaharove je krajnje nediplomatski i ne priliči PR-u Ministarstva spoljnih poslova jedne velike sile poput Rusije, o kom god političaru i državniku se radilo i bez obzira na sve sporne odredbe koje su dogovorene na sastanku u Beloj kući.
Međutim, iako se srpskoj javnosti čini da su odnosi na relaciji Moskva-Beograd narušeni samo zbog postignutog dogovora u Vašingtonu, oko kog se sasvim izvesno Srbija nije konsultovala sa Rusijom, ipak, analiza događaja u prethodnom periodu nam pokazuje da se to baš i nije desilo preko noći. Pa, da krenemo hronološki.
Naime, afera „Ruski špijun“, koja je došla u žižu javnosti još krajem 2019. godine uoči sastanka predsednika Vučića i Putina u Sočiju kada je u javnost procureo video snimak na kom se vidi pripadnik ruske obaveštajne službe kako daje kovertu penzionisanom pripadniku Vojske Srbije, stavila je odnose između Srbije i Moskve na neku vrstu testa. Ako uzmemo u obzir činjenicu da je samo dva dana nakon izbijanja afere iz Skupštine Srbije objavljeno da će biti usvojena Strategija odbrane i Strategija nacionalne bezbednosti kojima se potvrđuje vojna neutralnost, moglo bi se reći da Kremlj i nije baš u velikoj meri poverljiv prema opredeljenosti Srbije za vojnu neutralnost. Međutim, što bi se reklo – svake afere tri dana dosta, pa je tako i ova vrlo brzo gurnuta pod tepih.
Međutim, postepeno zatezanje odnosa sa Rusijom se može posmatrati i nakon izbijanja pandemije COVID-19, gde se analizom provladinih medija stiče uvid da se vrlo senzacionalno isticala pomoć Pekinga, dolazak kineskih lekara u Srbiju i nabavka opreme, ne samo više od SAD i EU, već je i pomoć Rusije u medijima na neki način bila u drugom planu.
Nedugo posle održanih parlamentarnih izbora u Srbiji i nakon najavljivanja ponovnog uvođenja policijskog časa, veliki broj revoltiranih građana našao se na ulici početkom jula i nekoliko dana u prestonici je vladao opšti haos, a upotrebljena je i prekomerna upotreba sile od strane policije i demonstranata. Vučić je, u obraćanju medijima, upitan da li se radi o pokušaju da se otkažu razgovori u Parizu i Briselu, koji je trebalo da uslede dan posle, izjavio da je jasno da je u demonstracijama u Beogradu bilo upliva ne samo kriminalnog, već i inostranog faktora. U ovim okolnostima, između ostalog, Rusiji odgovara status quo, a ne rešavanje kosovskog problema.
Još jedan udarac Moskvi usledeo je početkom avgusta ove godine kada je objavljeno da Srbija od Kine nabavlja raketni sistem protivvazdušne odbrane FK-3, te mnogi ruski mediji nisu krili razočarenje što Srbija nije naručila rusko oružje iz familije S-300. Smatra se da je time stavljeno do znanja Moskvi da Srbija ne zavisi isključivo od isporuke ruskog naoružanja.
Zatim, posle nedavno održanih predsedničkih izbora u Belorusiiji nakon kojih su usledile višednevne nasilne demonstracije na ulicama Minska, na iznenađenje mnogih (imajući u vidu bliske odnose srpskog i beloruskog predsednika, identičan način autokratske vladavine istih, ali i nizak procenat usaglašenosti Srbije sa spoljnom politikom EU), Srbija se pridružila Deklaraciji EU o predsedničkim izborima u Belorusiji u kojoj se navodi da su gradjani Belorusije tokom izborne kampanje “pokazali želju za demokratskim promenama”, ali da “izbori nisu bili ni slobodni ni fer”. Ako uzmemo u obzir da ruski predsednik beskompromisno podržava Lukašenka i javno mu daje podršku, Rusija sasvim sigurno ne posmatra blagonaklono ovu etapu usklađivanja Srbije sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU.
Taman kad pomislimo da je kraj, ne lezi vraže. Samo dan pre održavanja vojnih vežbi “Slovensko bratstvo 2020” koje je trebalo da se održe u četvrtak u Minsku sa Rusijom i Belorusijom, Vlada Srbije donela je odluku da u narednih šest meseci prekine sa svim vojnim vežbama i aktivnostima i sa NATO i sa ODKB, i sa Rusijom i sa SAD, i sa Kinom i sa EU. Što bi se reklo : “Ni na Istok ni na Zapad, na Sever ni Jug”. Ministar vojni i ovaj put je u svom stilu za to optužio EU koja navodno vrši pritisak. Sa druge strane, iz NATO poručuju da nisu ni imali konkretne planirane aktivnosti sa Srbijom u narednih par meseci.
Međutim, prema poslednjem istraživanju Instituta za evropske poslove koje je objavljeno u ovom mesecu, više od polovine građana – njih 52,5% smatra da je za Srbiju značajno da ima dobre odnose i sa Rusijom i sa Amerikom. Ipak, naša zemlja već decenijama rastrzana između Istoka i Zapada, nema saveznike na koje može da računa. Za male zemlje poput Srbije izuzetno je nezahvalno da ima poprilično šizofren spoljni strateški identitet. Svima je sasvim jasno da je višedecenijski sukob između Beograda i Prištine pogodno tle za sukobljavanje interesa velikih sila, što dokazuje i sporazum iz Vašingtona, koji se vrlo verovatno ne bi desio u ovom trenutku da predsedniku Trampu nisu neophodni predizborni poeni na spoljnopolitičkom planu. Imajući u vidu da se dezorijentisana spoljna politika Srbije svela na čas da se ne zamerimo Zapadu, čas da se ne zamerimo Moskvi i Pekingu, sedenje na više stolica u trenutnim geopolitičkim okolnostima dugoročno nije održivo. Nama je već odavno preko potrebno donošenje Strategije spoljne politike kojom bi se utvrdio put kojim Srbija treba da ide i oko kog bi trebalo da se postigne konsenzus u celom društvu, te da se tog puta pridržava ko god bio na vlasti, kao i da odredi šta su joj nacionalni interesi i kojim sredstvima će se za njih boriti. Da li se Srbija okreće Zapadu i napušta svoje tradicionalne saveznike Moskvu i Peking, ostaje da vidimo nakon formiranja nove Vlade