Autor: Petar Radojičić, zamenik predsednika Saveta za strateške politike
Može li se, ukoliko bude potrebno, podići zid i/ili žičana ograda i “hermetički” zatvoriti granica kako u Srbiju ne bi ušao ilegalno – niko, ako se ima u vidu njena dužina i složen fizičko-geografski položaj? Nije li migrantsko pitanje postalo više političko nego bezbednosno?
U istoriji čovečanstva ratovi i razne pošasti doveli su mnogo puta do katastrofalnih posledica, a totalitarni režimi zavili su u crno čitave epohe i oblasti. I danas se svet suočava sa brojnim izazovima – od ekstremnih klimatskih promena preko ekonomskih, tehnoloških, ekoloških i drugih rizika do vojnih intervencija, terorističkih aktivnosti i migracija. Prema verovatnoći da se dese, najveću globalnu pretnju proteklih nekoliko godina, pa i dvehiljadite, predstavljaju migracije velikog obima, što pojačava opasnost, pre svega, od zaraznih bolesti, prekograničnog kriminala i terorizma.
Ako se izuzmu zemlje tzv. Višegradske grupe (Poljska, Slovačka, Češka i Mađarska), Evropa još trpi pritisak uzrokovan velikom “seobom naroda” sa područja Bliskog istoka, centralne Azije i severa Afrike, započetom 2011. i intenziviranom 2014, da bi 2015. i 2016. dostigla neočekivane razmere. Osnovni razlog je izostanak potrebnog nivoa kooperativnog pristupa rešavanju izraženog problema, time i neuspeh Evropske unije (EU) da ponudi obuhvatan i održiv odgovor na datu (možda i dirigovanu) situaciju, imajući u vidu različite, često i suprotstavljene stavove država članica. Ovih dana se sa izrazitom pažnjom prate dešavanja na tursko-grčkoj granici, nakon što je Turska donela odluku da više ne zaustavlja migrante koji se odluče da krenu ka Evropskim odredištima.
NEUSPEH EU: Turska je skoro deceniju na udaru izbeglica iz Sirije, Iraka, Palestine, Avganistana i Pakistana. Na području Trakije i Anadolije smešteno je oko 3,6 miliona beskućnika koji, u strahu za vlastiti život i egzistenciju, stižu ili su stigli pretežno iz ratom zahvaćenih regiona. Prema rečima turskih zvaničnika, za potrebe prihvata i zbrinjavanja imigranata potrošeno je više od 30 milijardi dolara, što je ogroman teret za tu državu, koja očigledno ne može sama da se nosi s tim problemom. Ublažio ga je, ali ne i rešio sporazum postignut 2016. sa EU, kojim se Turska obavezala da zaustavi priliv ilegalnih migranata u Evropu i primi one koji budu vraćeni, u zamenu za finansijsku podršku zbrinjavanja istih (u iznosu od šest milijardi evra), te putovanje turskih državljana bez viza i obnovu pristupnih pregovora za članstvo u EU.
Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije UN, oko 13.000 ljudi nalazi se na “ničijoj zemlji” između Grčke i Turske jer je Grčka jasno stavila do znanja da su joj granice zatvorene. Predstavnici EU su nakon posete kriznom području izrazili podršku merama koje Atina preduzima u cilju zaštite svoje i spoljnih granica EU i najavili novčanu, materijalnu i pomoć u ljudstvu za rešavanje teškog zadatka s kojim se ta zemlja suočila. Čini se da je Evropa ovog puta rešena da intenzivira političko-diplomatske aktivnosti i pojača nadzor kako bi osujetila masovan priliv migranata. Zasad nema pritiska na granicu sa Bugarskom (?), a da li je nastala situacija precenjena ili potcenjena, znaće se uskoro, možda već prvih prolećnih dana, kada će biti lepše vreme i kada će se migranti moći kretati i izvan graničnih prelaza.
Odluka predsednika Erdogana usledila je posle više upozorenja da će otvoriti granicu i dozvoliti izbeglicama da krenu prema Evropi, a doneta je u vreme neuspele operacije turske vojske i sirijskih opozicionih trupa protiv snaga Bašara el Asada u sirijskoj provinciji Idlib. Tom prilikom, ako je za verovati navodima pojedinih medija, došlo je do direktnog oružanog sukoba turske i ruske vojske koja podržava Asadove jedinice. Prema zvaničnom saopštenju, prevashodni povod za radikalno opredeljenje je izostanak podrške zapadnih zemalja Turskoj da na teritoriji Sirije uspostavi sigurnu zonu za vraćanje i smeštaj oko milion sirijskih izbeglica. Uz to, Ankara ističe i neuspeh EU u kreiranju zajedničke migracione politike, kao i neispunjavanje preuzetih obaveza i datih obećanja.
Hoće li situacija na Bliskom istoku, bez obzira na tek uspostavljeno krhko primirje u Siriji nakon sastanka predsednika Turske i Rusije, uzrokovati novi izbeglički talas i migrantsku krizu, poput one koja je kulminirala 2015? Prevladava mišljenje da ishod umnogome zavisi od usaglašavanja dugoročnih interesa velikih i regionalnih sila i odlučnosti reakcije EU, koja proteklih godina očigledno nije našla rešenje za aktuelni problem koji predstavlja “asimetričnu pretnju” svim evropskim državama. Uticaj na stanje u evroazijskom regionu može ispoljiti i (ne)sprovođenje sporazuma SAD i Talibana, koji bi trebalo da predstavlja put ka miru u Avganistanu posle 18 godina sukoba, zatim višedecenijski indijsko-pakistanski spor oko teritorije Kašmira i eventualna izraelska aneksija dela Zapadne obale. Pritom ne treba zanemariti nastojanje Turske da reši kurdsko pitanje, kao i činjenicu da SAD ne žele izbeglice sa ovih meridijana i da nijedna od bogatih zemalja Persijskog zaliva ne prihvata “braću po veri”.
Aktuelno stanje trenutno ne ukazuje na mogućnost eskalacije. Ukoliko se Turska usudi da zbog neispunjenih očekivanja ipak propusti ogroman broj izbeglih ljudi, biće to ozbiljan rizik, imajući u vidu odlučnost ugroženih zemalja da spreče nekontrolisani priliv migranata. U tom slučaju, postoji opasnost da se najveći teret migracije prepusti zemljama prvog ulaska izbeglica koje su već preopterećene (kao što su Italija i Grčka), ali i zemljama koje nisu u EU.
KAMPOVI I KAMP: Specifičan geostrateški položaj Srbije uslovio je da ona proteklih godina bude važna država tranzita (na tzv. “migrantskoj – zapadnobalkanskoj ruti”) za oko milion izbeglica. Kao takva, može li da postane “kamp” za (ne)očekivane migrante ukoliko se situacija u regionu iskomplikuje, imajući u vidu mogućnost da “štit” Evrope (Grčka) popusti, zatim najavu da Severna Makedonija neće dozvoliti zadržavanje istih duže od 72 sata, kao i činjenicu da Mađarska i Hrvatska efikasno štite svoje granice? Doduše, to se obrazlaže i rizikom da bi u zemlju mogao da bude unesen koronavirus. U Srbiji je trenutno u 17 prihvatnih centara smešteno oko 5.600 izbeglica i migranata. Još se 600 do 800 ljudi nalazi van njih, u područjima u blizini granica s Mađarskom i Hrvatskom. Neki su sa neutvrđenim identitetom. Jedan od ključnih izazova jeste i ostaće uspostavljanje odgovarajuće ravnoteže između liberalnog pristupa migracijama, humanog postupanja prema ugroženima, koncepta lične i imovinske sigurnosti građana i potrebe očuvanja nacionalne bezbednosti.
Adekvatan odgovor na migrantsku krizu podrazumeva i odgovorno medijsko izveštavanje o ovom fenomenu. Traganje za istinitom informacijom nije jednostavno, a plasiranje i širenje dezinformacija podstiče strah i predrasude stanovništva, naročito u pograničnim naseljima. Jesu li opravdani strahovi od nove seobe naroda i potencijalnih rizika? S obzirom na to da kriza traje već duže vreme, uočljiva je promena raspoloženja dela građana i političara koji koriste situaciju za promovisanje antimigrantskih stavova. Svakako nema osnova za pomanjkanje solidarnosti i neprijateljsko raspoloženje.
Državni zvaničnici, uključujući i predsednika Republike Srbije, šalju umirujuće, ali i nerealne poruke. Oprez nije naodmet. Naime, sagledavajući okolnosti u regionu (uključujući i nivo međudržavne kooperativnosti), sopstvene materijalne i ljudske resurse, ali i dosadašnja iskustva (kada su vanredne situacije u pitanju), moramo se zapitati – imaju li državne institucije i organi, u saradnji sa pojedinim organizacijama civilnog društva, adekvatna rešenja za moguće probleme? Može li se, ukoliko bude potrebno, podići zid i/ili žičana ograda i “hermetički” zatvoriti granica kako u Srbiju ne bi ušao ilegalno – niko, ako se ima u vidu njena dužina i složen fizičko-geografski položaj? Nije li migrantsko pitanje postalo više političko nego bezbednosno?
Javnost treba da zna da su ograničeni potencijali socijalnih i humanitarnih službi, da kapaciteti u postojećim prihvatnim i centrima za azil nisu dovoljni za masovniji prihvat i podobni za dugoročno zbrinjavanje, da određeni broj migranata odbija da bude smešten u njima i da boravi u nezakonitom statusu u našoj zemlji, što otežava njihov nadzor i zaštitu. U iščekivanju i nepovoljnog razvoja situacije, ne dovodeći u pitanje humanu intervenciju i kontrolisano propuštanje ugroženih lica preko teritorije zemlje, za razmatranje je opredeljenje za liberalni pristup migracijama koji, pored ostalog, podrazumeva otvorenost granica.
U svakom slučaju, sa ekonomskog, socijalnog i bezbednosnog stanovišta sadašnja i potencijalna migrantska situacija u suprotnosti je s nacionalnim interesom Srbije. Naš interes je shvatanje ozbiljnosti situacije i potrebe da se spremno dočeka i neočekivano, da se migranti ne zadržavaju dugo i da njihov broj ne preraste nivo izdržljivosti države. U protivnom, rizik biva veći, time i mogućnost da zapadnemo u multidimenzionalnu krizu, iz koje će se društvo teško izvući.
Od suštinske je važnosti da države EU zauzmu jedinstven stav i predlože rešenje koje bi uključivalo zajedničke mere i aktivnosti u cilju efikasnog odgovora na migracione izazove. Svakako da bi se ove mere reflektovale i na Srbiju, naročito ukoliko EU povede više računa o zaštiti svojih granica, a manje o raspodeli izbeglica.
Izvor: Novi magazin