Dr Vladimir Međak, Autor je radio u Kancelariji za evropske integracije 2004-2016 godine, bio pomoćnik direktora u periodu 2010-2016 i učestvovao u pregovorima za zaključenje SSP 2005-2008 godine.
Dosta često se mogu čuti u javnoj raspravi razni podaci o efektima Sporazuma o stabilizaciji i prirdurživanju na spoljnu trgovinu Srbije a samim tim i na privredu Srbije. Uglavnom je ta diskusija i podaci koji se iznose ili negativna ili još češće netačna. U trenutku potpisivanja SSP 2008. godine, Sporazum je nazivanim izdajničkim, jer se njime navodno priznaje nezavisnost Kosova. Budući da 12 godina kasnije i dalje pričamo o priznavanju Kosova, jasno je da je ta tvrdnja 2008. godine bila potuno netačna. Sporazum zapravo u članu 135. predviđa da je Kosovo deo teritorije Srbije nad kojim Srbija nema faktičku jurisdikciju, jer je pod međunarodnom upravom, u skladu sa Rezolucijom SBUN 1244.
Kad je sporazum potpisan i kad je počela njegova primeni početkom 2009. godine onda je počela kampanja kako će Srbija zbog SSP da bankrotira usled liberalizacije trgovine predviđene sporazumom i usled smanjivanja carinskih prihoda. Takođe su tražena alternativna rešenja, baš kao i danas, rešenja tipa „zašto ne zaključimo samo sporazum o slobodnoj trgovini sa EU, zašto sporazum o pridruživanju“ (iako bi trgovinski efekti tog sporazuma bili isti kao i SSP), „zašto zaključujemo sporazum sa celom EU, a ne samo bilateralno sa Nemačkom“ (iako države članice EU nemaju pravo da zaključuju takve sporazume već za njih to radi EU).
Pre nego što prikažemo efekte moramo prikazati osnovne, notorne činjenice:
- SSP je trgovinski sporazum i definiše pitanje trgovine, ukidanje carina i vancarinskih barijera, necarinskih barijera trgovini i harmonizacije zakonodavstva Srbije sa zakonodavstvom EU u oblastima i u obimu u kom to omogućava stvaranje zone slobodne trgovine. Vođenje ekonomske politike, podrške agraru, monetarne i fikalne politike ostaje u rukama Vlade Srbije i Narodne banke Srbije, uz ograničenje da mere politika ne smeju voditi diskriminaciji robe poreklom iz EU.
- EU je i pre potpisivanja SSP (pa i u vreme sankcija 90tih) bila najveći trgovinski partner Srbije na čije tržište smo plasirali preko 55% ukupnog izvoza.
EU je Srbiji posle demokratskih promena 2000. godine, jednostrano ukinula carine na uvoz robe iz Srbije uvođenjema tzv Autonomnih trgovinskih mera (ATM). Ta, jednostrana odluka koja je doneta za ceo zapadni Balkan, zbog pravila Svetske trgovinske organizacije koja EU mora da primenjuje, doneta je na period od pet godina. Tako da je ova odluka produžena 2005. godine na period do 2010 (i nakon toga do 2015, pa do 2020). Ova odluka se donosi jednoglasno na nivou EU. Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost 2008. godine, što Srbija nije priznala, a 23 od 28 članica EU jeste. Srbija bi 2010. godine došla u
- situaciju da svaka od tih 23 članica može usloviti produžavanje daljeg bescarinskog pristupa robi iz Srbije tržištu EU, priznanjem Kosova. Da se to desilo, Srbija bi bila pred nemogućim izborom, priznanje Kosova ili uvođenje carina na izvoz u EU. Pošto su SSP potpisale i ratifikovale sve članice EU, svih 27 članica mora da se saglasi da bi bio raskinut[1]. Potpisivanje SSP 2008. godine, Srbija je na ugovornoj osnovi obezbedila bescarinski pristup tržištu EU i odvojila ekonomske i trgovinske odnose sa EU od političkih.
- Srbija je fazno u roku od pet godine ukinula carinu na robu koja ima potrvdu o EU poreklu (Made in EU), a ne na svaku robu koja dođe sa teritorije EU. Poslednja carina na robu iz EU prema dogovoru je ukinuta 1.1.2014. godine dok za neke poljoprivredne proizvode Srbija i dalje naplaćuje (smanjenu) carinu na uvoz iz EU.
Danas posle 12 godine od početka primene možemo
napraviti analizu kakve efekte po trgovinu Srbije i EU je doneo SSP.
Da bi videli celinu efekata moramo imati u vidu situaciju u kojoj se
Srbija našla 2001. godine kad je godišnji izvoz Srbije u EU bio malo iznad 1,1
milijarde evra, a ukupna trgovina sa EU manja od četiri miljarde evra. Ovako
niski iznosi trgovine govore o sunovratu koji je Srbija doživela pod sankcijama
90tih godina. Posle otvaranja tržišta EU, izvoz počinje da raste, ali isto tako
i uvoz i to bržom stopom od izvoza, usled čega deficit sa počinje EU da raste
velikom brzinom. U tom periodu pokrivrenost uvoza izvozom se kreće između 32% i
46% što dovodi do velikog deficita koji dostiže najviši nivo 2008 godine (u
godini potpisivanja SSP) kad je iznosio preko pet milijardi evra uz pokrivenost
uvoza izozom od 46%. U tom trenutku počinje svetska ekonomska kriza, koja
drastično dovodi do pada trgovine sa EU (uvoz pada 28.2%, a izvoz 21.5%) što je
u značajnoj meri anuliralo pozitivne efekte po trgovinu i investicije koji su bili
učekivani, u skladu sa iskustvima drugih država Balkana koje su imale isti
sporazum, poput Hrvatske i Severne Makedonije. Ipak izvoz se brzo oporavlja i
dostiže pretkrizni nivo već 2010. godine. Nakon toga izvoz počinje da beleži
ozbiljne i kontsantne stope rasta, rastući dosta brže od uvoza. Ovaj rast
izvoza je prvenstveno posledica direktnih stranih investicija kompanija koje su
otvarale proizvodne pogovone u Srbiji sa namerom da iz Srbije robu plasiraju na
tržište EU i u manjem delu na tržište Ruske Federacije i SAD. Zahvaljujući
tome Srbija je 2019 godini zabeležila izvoz u EU od 11,68 milijardi evra (skoro
milijardu evra mesečno) uz uvoz iz EU od 13,9 milijardi evra i pokrivenost
uvoza izvozom od 84.1% uz deficit od 2,2 milijarde evra na strani Srbije
(Tabela 1). Nakon 12 godine možemo zaključiti da je Srbija podigla izvoz u
EU za 168% dok je uvoz porastao za 48% u istom periodu.
[1] Ujedinjeno Kraljevstvo je napustilo EU 2019. godine
Naravno, poboljšanja su moguća pogotovo ukoliko se zna da domaće investicije, kaskaju za stranim kad je uticaj na porast izvoza u pitanu. Takođe, izvoz poljoprivrednih proizvoda iz Srbije je značajan i Srbija ostvaruje suficit u trgovini sa EU od preko 200 miliona evra godišnje. Ipak u izvozu dominiraju primarni poljoprvredni proizvodi koji čine preko 75% ukupnog izvoza.[1] Investicije u prerađivačku industriju bi dovele do daljeg rasta izvoza.
Radi davanja ukupne slike spoljne trgovine Srbije sa svetom u 2019, ističemo da je Srbija izvezla robe u iznosu od 17,53 milijardi evra, a uvezla u iznosu od 23,87 milijardi evra. Pokrivenost uvoza izvozom je bila 73.4% uz zabeleženi deficit u trgovini of 6,34 milijardi evra.
U 2019. godini trgovina Srbije sa partnerima je bila podeljena na sledeći način:
- EU 62%
- CEFTA 10%
- EFTA 1%
- Evro-Azijska ekonomska unija 8%
- Turska 3%
- Ostatak sveta 16%
Kad govorimo o izvozu ukupno 66,3% izvoza je plasirano u EU, u CEFTA 17,3%, EAEU 5,4%, u Tursku 1,6% a u ostatak sveta je plasirano 9,4% (tabela 2). Skok udela EU u našem izvozu je uglavnom napravljen smanjenjem udela CEFTA država, pre svega ulaskom Hrvatske u EU 2013. i preorijentacijom izvoza usled investicija iz EU. Ovde se može primetiti da 90% našeg izvoza plasiramo partnerima sa kojima imamo sporazum o slobodnoj trgovini a manje od 10% onima sa kojima nemamo takav sporazum. Bitno je istaći da Srbija ni posle 15 godine nije završila pregovore o pristupanju Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO), čime bi sebi olakšala pristup tršištima ostatka sveta.
Glavni izvozvni proizvodi u EU[2]
su električne mašine, mašine, motorna vozila i čelik. Unutar EU, Srbija oko 30%
ukupnog izvoza plasira na tržište Nemačke i Italije, usled čega ima dobar
rezervoar za dalji rast otvaranjem tržišta drugih članica, gde danas nismo
prisutni.
[1] Grupa autora: Effects of Stabilisation and Association Agreements and CEFTA2006 on WB European Integration and Regional Cooperation: achievements and ways forward, Evropski pokret u Srbiji, Beorgad, 2016 http://www.emins.org/wp-content/uploads/2018/06/SAP-CEFTA-WB6.pdf
[2] Prema odsecima SMTK klasifikacije (Standardna međunarodna trgovinska klasifikacija)
Kad govorimo o uvozu, 58,2% uvoza je poreklom iz EU, 9,9% iz EAEU, 9,4% iz Kine, CEFTA 4,1%, Turske 4% i 14.4% iz ostatka sveta. Ovde možemo primetiti da 24% uvoza dolazi iz država sa kojima nemamo sporazume o slobodnoj trgovini. To govori da činjenica da nismo članica STO ne smeta trećim državama da dođu na naše tržište, dok mi takvu priliku nemamo u istom obimu.
Jedan od bitnih aspekata SSP jeste što je Srbija ovim sporazumom dobila neograničeni tranzit preko teritorije EU do teritorije trećih država. Ovo je prvenstveno bitno zbog jačanja trgovine sa Rusijom i Turskom koja bi fizički bila znaajno ograničena ako bi Srbija morala da traži dozvole za tranzit kamiona preko svih EU članica kroz koje roba prolazi. Ovo se prvenstveno odnosu na trgovinu sa Rusiom (EAEU) gde je ulazna tačka za robu iz Srbije granica Belorusije.
Bitno je napomenuti da je CEFTA (teritorija bivše Jugoslavije, Albanija i Moldavija) drugo najbitnije tržište za izvor robe iz Srbije i da ne tom tržištu beležimo značajan suficit koje u normalnim uslovima dostiže 2 milijarde evra godišnje. Protivzakonite carine Prištine na našu robu je uticalo na smanjenje suficita koji beležimo u CEFTA.
U javnom diskursu može čuti da Srbija treba da traži alternativu Evropskoj uniji i da Srbija možda treba da razmisli i o pristupanju tržištu Evro-Azijske Ekonomske Unije (EAEU). Takođe se glorifikuju rezultati izvoza u Rusku Federaciju bez davanja celokupne slike spoljne trgovine Srbije. Zbog treba pogledati i kako stoji trgovina sa Ruskom Federacijom, odnosno sada EAEU.
Prvo treba istaći da je EAEU, carinska unija. To znači da države članice ukidaju međusobno carine i da uvode zajedničku carinu za sve treće države. To znači da države članice EAEU prenose pravo na Uniju da u njihovo ime zakljućuje trgovinske sporazuma, baš kao i Evropska unija. Zbog ove činjenice, Srbija bi u slučaju ulaska u EAEU kao što su objavile neke domaće novine,[1] morala da raskine SSP sa EU kao i CEFTA sporazum (kao i se druge bilateralne sporazume) čime bi izgubila bescarinski pristup njihovim tržištima. Srbija samo na tržišta EU i CEFTA izvozi približno 15 milijardi evra godišnje (oko 35% BDP Srbije u 2019). To bi bilo ugroženo ako ne i izgubljeno ulaskom u EAEU. Ulaskom u EU jednog dana, Srbija će morati da raskine sporazum sa EAEU i izgubi bescarinski pristup njenom tržištu i pređe u režim trgovine koji sa EAEU bude imala EU u tom trenutku, ali i šansu da robu koju je plasirala na tržište EAEU plasira na tržište drugih članica EU.
EAEU ima pet država članica, Rusku Federaciju, Belorusiju, Kazahstan, Jermeniju i Kirgistan. Srbija je 2019. godine potpisala sporazum o slobodnoj trgovini sa EAEU. Srbija je prethodno imala sporazume o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom (iz 2000. godine izmenjen 2009, Belorusijom 2009. i Kazahstanom 2010). Najveći deo trgovine sa EAEU se odvija sa Ruskom Federacijom (preko 90%) u skladu sa sporazumom iz 2000.
Bitno je istaći da sporazum o slobodnoj trgovini
sa Ruskom Federacijom iz 2000, kao ni sada sa EAEU, ne predviđa potpunu
liberalizaciju trgovine (za raliku od SSP). Izvorni sporazum iz 2000. godine je
predviđao da Rusija zadrži carine na robu iz Srbije za šećer, sir, cigarete,
traktore, automobile, lekove, pneumatike, nameštaj (ukupno 35 proizvoda), a što
su u tom trenutku bili glavni proizvodi domaće industrije. Zato određeni
proizvodi iz Srbije, a koje Srbija značajno proizvodi poput šećera, sira, i
automobila ni danas ne mogu biti izvezeni bescarinski u RF ni u EAEU. Carinska
zaštita je posebno uticala na izvoz u Rusku Federaciju do 2009. godine kad je
dodatnim Protokolom u sporazum izvršena dodatna liberalizacija na uvoz robe iz
Srbije (tekstil, nameštaj, lekovi) usled čega je osetno smanjen deficiti koji
je Srbija beležila, ali je i dalje prisutan. Najbitniji pojedinačni proizvod[2]
u izvozu u Rusiju jesu jabuke, uz dominaciju voća i povrća u izvozu[3].
[1] http://www.politika.rs/sr/clanak/419987/Ekonomija/Srbija-ulazi-u-Evroazijsku-ekonomsku-uniju
[2] Računato na šest cifara kombinovane carinske nomenklature (Combined Nomenclature)
[3] Računato prema odsecima SMTK klasifikacije (Standardna međunarodna trgovinska klasifikacija)
Izvoz u Rusiju je dostigao značajan razvoj u odnosu na 2001. godinu (godinu nakon potpisivanje Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom). Te godine izvoz iz Srbije je bio nešto preko 85 miliona dolara da bi 2019. godine dostigao vrednost od 977 miliona dolara (odnosno 872 miliona evra).
Sa druge strane uvoz iz Rusije se uglavnom bazira na energentima i u 2019. je iznosio 2.583,9 miliona dolara (odnosno 2.307 miliona evra). Pokrivenost uvoza izvozom u trgovini sa Rusijom beleži značajne oscilacije i varira između 17% (2009. kad je izmenjen Sporazum iz 2000. godine i Rusija dodatno ukinula carine na neke proizvode) i 62.5% 2017. godine. Godine 2019. pokrivenost uvoza izvozom u trgovini sa Rusijom je iznosila 37,9% uz deficit od 1,4 milijarde evra na strani Srbije.
Posmatrajući statistiku trgovine sa RF/EAEU može se zapaziti značajan skok izvoza u vreme neposredno pre i nakon početka trgovinskog rata EU-RF, odnosno uvođenja sankcija Rusiji od strane EU. Godine 2013. i 2014. je došlo do skoka izvoza iz Srbije na preko milijardu dolara na tržište RF, ali već u 2015. dolazi do pada izvoza i vraćanja na prethodni nivo (iz 2011.), kad su drugi veliki svetski izvoznici počeli da popunjavaju mesto na tržištu Rusije, koje je povlačenjem otvorila EU. Sve ovo govori da turbulencije na tržištima mogu privremeno pružiti određene prilike, ali da je vrlo teško na brzinu povećati pristustvo na nekom tržištu, već da je za male države potreban dugoročni kontinuiran rad.
Nakon analize efekata, možemo zaključiti da je tržište EU primarno tržište za robu iz Srbije a da je region drugo najznačajnije tržište. Zbirno gledano, udeo EU i CEFTA je manje više konstantno preko 80% našeg gobalnog izvoza. Odnos izvoza Srbije u EU i izvoza u EAEU u 2019. godini je bio 13.4:1 u korist izvoza u EU. Možemo zaključiti da ovo nije pitanje nečije odluke i političke nakolonosti prema EU ili prema Rusiji, već pitanje ekonomskog pragmatizma i pre svega istorijskih okolnosti, infrastrukturne povezanosti i geografskih činjenica. Treća tržišta ne treba zanemarivati, treba ih gajiti i razvijati dalje, ali ne treba gajiti iluzije da se primarno i sekundarno mogu zameniti nekim alternativnim, inovativnim pristupom za neko drugo tržište. Čak i kad bi to bilo moguće lomovi i ekonomski gubici po privredu i građane bi bili ogromni i nenadoknadivi.
Sam Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je postigao željeni efekat. Srbija je obezbedila pristup tržištu svog najbitnijeg trgovinskog partnera, ujedno i najbogatijeg tržišta u bližem i daljem okruženju. SSP je dao pravnu sigurnost investitorima (domaćim i stranim), garantujući da je Srbija sigurna za ulaganje i da je plasman robe u EU zagarantovan, bez obzira na političke okolnosti. Na kraju valja istaći da Srbija danas nije još uvek dostigla nivo integracije u svetsku ekonomiju koju je imala SFRJ do 1992. godine, budući da nismo član Svetske trgovinske organizacije.
Ipak, uvek treba biti svestan da SSP nije magični štapić, koji će rešiti sve probleme srpske privrede, već jedan instrument koji je kreatorima ekonomske politike Srbije dao mogućnosti da imaju čime da vode tu politiku. Vođenje ekonomske, agrarne, fiskalne i monetarne politike ostaje u rukama Vlade Srbije i NBS i od njihovog umeća zavisi stanje domaće privrede.