Autor: Nikola Lunić, izvršni direktor Saveta za strateške politike
Šira javnost uglavnom nije upoznata sa načinom korišćenja diplomatskog narativa, a posebno ne sa tonalitetom diplomatskih saopštenja. Uostalom, zbog toga i postoji diplomatska služba odnosno Ministarstvo spoljnih poslova koje njome rukovodi. Ali Srbija svoj talenat da nikad ne propusti šansu da propusti šansu nije stekla bez razloga. Naš ministar spoljnih poslova je jedini u svetu koji se na međunarodnoj političkoj sceni pozicionira svojim pevačkim talentom umesto diplomatskim umećem. I za to često dobije pohvale čak i od predsednika jer čovek sigurno razmišlja u duhu narodne poslovice da dok se peva, nikakvo zlo se ne misli. Ali bilo je perioda i bez ministrovog pevanja kada su se generisale afere, od kofera, preko Banane, do još uvek nejasne pogibije diplomata u Libiji ili neosnovanog deljenja diplomatskih pasoša. Uprkos zvaničnom nagoveštaju da bi jedan od mogućih motiva otmice Slađane i Jovice mogli biti poslovi sa oružjem, ministar još uvek nije objavio istinu, a nije ni podneo ostavku iz moralnih razloga. Istine radi, moralni razlozi se kod političara po pravilu teško pronalaze.
Svoj pregovarački talenat nam je ministar pokazao prilikom nedavne posete dr Tomasa Zarzeckog, direktora Radne grupe 231 Biroa za međunarodnu bezbednost i kontrolu naoružanja Ministarstva spoljnih poslova SAD koji je boravio u Srbiji u okviru konsultacija koje obavlja širom sveta, a u vezi sprovođenja Člana 231. federalnog Zakona o suprotstavljanju američkim protivnicima kroz sankcije (CAATSA). Svi mediji u Srbiji su preneli Dačićevu izjavu da neće biti sankcija SAD, iako smo videli da su sankcije ubrzo nakon sastanka nametnute, te da je cilj posete američkog zvaničnika bio da upozori donosioce odluka o mogućim posledicama. Jasno je takođe da su SAD iskoristile minimalne mogućnosti za sankcije i to isključivo na uticaj sa kojim manipuliše određeni trgovac oružjem. U ovom geopolitičkom trenutku, logično je da ni SAD nije u interesu da iskoristi pun spektar mogućnosti za sankcije, odnosno da sankcijama budu obuhvaćeni i predstavnici vlasti koji su trgovali uticajem. Međutim, bez obzira na interes SAD, za srpsko društvo bi bilo korisnije da se obelodani kako i kome je sve Tešić za obezbeđenje poslova plaćao skupe školarine za decu na Zapadu, ekskluzivna letovanja ili davao mito od kojeg su kupovane nekretnine na atraktivnim lokacijama. To bi sasvim sigurno više bio društveni interes nego blokada računa ili zabrana putovanja povezanim licima.
I bez obzira na potpuno različita zvanična saopštenja i tumačenja rezultata posete Zarzeckog, očigledno je da se javnost sve češće tendenciozno dezinformiše sa određenim ciljem. U geopolitičkim igrama moćnih država, sasvim je logično da se koriste različite metodologije ostvarenja regionalnih uticaja uključujući pun spektar hibridnih ofanzivnih aktivnosti. Ipak, nije logično da visoko pozicionirani zvaničnici Republike Srbije stavljaju interese tih sila ispred nacionalnog interesa. Naravno, u računicu se slobodno mogu ukalkulisati i lični, pa i partijski interesi. Ono što u društvu vidno izostaje je evaluacija rada političara na izvršnim funkcijama i njihova odgovornost prema građanima. Jer političari po pravilu previše koriste jezik, premalo uši, a gotovo uopšte ne koriste mozak.
Naš ministar spoljnih poslova je izgleda prerano zapostavio odmerenu diplomatsku retoriku i otpočeo predizbornu kampanju po već oprobanoj SPS metodologiji prozivanja po nacionalnoj osnovi. Pored sina pokojnog glumca Danila Lazovića, prozvao je sve Crnogorce koji „mogu da dođu u Beograd, da traže državljanstva, da imaju kuće i stanove na Dedinju ili na Vračaru, da vode glavnu reč u biznisu i kriminalu“. Verovatno je „slučajno“ zaboravio da pomene da i on sam ima u vlasništvu četvorosoban stan i to baš na Dedinju. I nakon takvih reči se verovatno osećao nedorečen pa je doveo u pitanje i srpsko državljanstvo za sve koji podržavaju crnogorski režim, čime je eksplicitno prekršio Ustav Republike Srbije. Takvom populističkom retorikom je pokazao svu nedostojnost funkcije koju obavlja bez obzira što bi politikanti mogli opravdavati sve izrečene neistine jer ipak je to predizborna kampanja.
Nažalost, svedoci smo da spoljna politika Republike Srbije ne postoji. Ona se već predugo svodi isključivo na retoriku vladajuće garniture i levitaciju između interesa velikih sila. Očigledno nam je nesvrstanost ostavljena u nasleđe koje pokušavamo da ušuškamo u tradiciju, ne shvatajući geopolitičke globalne i regionalne promene. Ono što brine je što nema definisanih nacionalnih interesa, a time ni spoljnopolitičke vizije ili strategije, čime se nacija lako utapa u zavodljivu opijenost nacionalizmom i populizmom. Jednostavno, politička kamarila je zarobila spoljnu politiku i koristi je u ličnom i stranačkom interesu poput imperijuma koji je stari Rim dodeljivao pojedincu. A ministru Dačiću bi bilo najbolje da dva puta razmisli pre nego što u svojim izjavama ne kaže ništa.
Izvor: Dnevne novine “Blic” 27. januar 2020. godine.