Autor: Dragan Šutanovac, predsednik Saveta za strateške politike
Sa takvim geostrategijskim položajem, nije čudno da se Srbija povremeno nađe u fokusu interesa velikih sila. Ali za tako čestu projekciju tvrde i/ili meke moći na Balkanu, potreban je i talenat naroda koji ne propusti priliku da privuče spoljnopolitičke probleme iliti nevolje. A Srbi su za to jako talentovani.
U poslednje vreme smo svedoci čestih susreta, zvaničnih i nezvaničnih, bilateralnih i multilateralnih, sa pozivom ili bez njega, naših i ruskih zvaničnika. Mnoge posete ruskih zvaničnika prolaze čak i bez interesovanja javnosti, poput posete Leonida Dračevskog, direktora Fonda za podršku javne diplomatije „A. M. Gorčakov“ koji radi na projekciji ruskog uticaja u inostranstvu. Ipak, ono što najviše impresionira javnost su susreti na visokom nivou, a činjenica jeste da predsednik Srbije, prema njegovim rečima, uskoro očekuje jubilarni 17. susret sa predsednikom Rusije. Takva dinamika dolazaka ruskih visokih zvaničnika predstavlja svojevrsni diplomatski desant na malu Srbiju. U međunarodnim odnosima je uobičajeno da zemlje poput Srbije pokušavaju da unaprede sve vrste bilateralnih odnosa sa velikim silama, ali je veoma čudno kad je to obrnuto i veoma intenzivno. A vidimo da se Rusija stvarno trudi. I zapitamo se zbog čega?
Optimisti među makroekonomskim ekspertima su se ponadali da je uspostavljanje sankcija između EU i Rusije prilika za naglo povećanje izvoza na rusko tržište. Međutim, statistika kaže da to baš i nije tako jer se ograničeni rast izvoza realizovao samo u sektoru voća i povrća i mlečnih proizvoda. Često ponavljane molbe i apeli Beograda za izvoz Fiata 500L su ipak ostali neuslišeni dok su izvoznici mesa čak dobili i sankcije. I oni koji su se ponadali da će pompezno najavljivan sporazum Srbije sa Evroazijskom ekonomskom unijom (EAEU) doneti benefite našim proizvođačima, suočili su se sa još jednom rusofilskom zabludom u nizu. Naime, Srbija je i pre multilateralnog sporazuma imala sporazume o slobodnoj trgovini sa tri najveće članice EAEU (Rusijom, Kazahstanom i Belorusijom), dok sa preostale dve (Jermenija i Kirgistan) ne postoji izvoz. Istine radi, poslednjih pet godina izvoz Srbije u EU se kreće između 65% i 67% ukupnog izvoza, dok je taj procenat za Rusiju deset puta manji, između 5% i 6%. Samim tim, niti jedan ekspert ne može zastupati tezu da će nam tržište EAEU ikad biti važnije od tržišta EU.
Sa druge strane, potpisivanje ovakvih ugovora, bez eksplicitne ekonomske koristi, može prouzrokovati celi niz spoljnopolitičkih problema za Srbiju. Umesto da postepeno usaglašavamo spoljnu politiku sa EU, mi se udaljavamo od javno proklamovanog i u strateškim dokumentima usvojenog strateškog cilja – članstva u EU. I kad nam naši EU partneri ukažu da ovo ne predstavlja korak ka približavanju EU, naša Vlada to ignoriše i pokazuje svu spoljnopolitičku neozbiljnost evropske orijentacije.
Činjenica jeste da je Zapad u proteklom periodu zapostavio Zapadni Balkan, a pojedine moćne zemlje to i dalje rade. Iako svesne destruktivnog potencijala na Balkanu, pojedini lideri EU sprečavaju približavanje zemalja regiona evropskim vrednostima šaljući na Balkan potpuno nejasne i zbunjujuće poruke. Nije Skoplje imalo ambiciju da se već sutra koptira u članstvo EU odnosno da izbegne prihvatanje evropskih vrednosti i standarda, već samo da otvori proces pregovora u kojem će se postepeno približavati EU. Čak ni to im nije omogućeno, a posledice toga su već vidljive u celom regionu. Apokaliptični uticaji stranih faktora jačaju, dok ceo region ponovo ulazi u nacionalističku retoriku političara populista sa izrazitom medijskom i bezbednosnom tabloidizacijom. O stabilizaciji, partnerstvu i potencijalnim savezništvima unutar regiona niko ne vodi previše računa jer nije politički profitabilno. I zbog toga je za region značajniji projekt poznatiji kao „Mali Šengen“, nego virtuelni sporazumi sa EAEU. Jer posle svih nedaća, region živi i živeće zajedno.
Obzirom da Rusija definitivno nema strateški ekonomski interes u saradnji sa Srbijom, a očigledno nema ni interes da investicijama značajno podigne operativne sposobnosti Vojske Srbije, jasno je da se radi samo o projekciji uticaja koji bi Kremlj u jednom trenutku kapitalizovao na svetskom diplomatskom tržištu.
Naša tragedija je što se i nakon toliko vekova, u Srbiji i dalje vodi polemika po pitanju strateškog opredeljenja – Istok ili Zapad. Ko god bude u prilici da donese takvu državotvornu odluku, treba da se oslobodi sve mržnje i gneva, privrženosti i sažaljenja. Jer nije lako razaznati istinu, posebno ukoliko se čovek prepusti osećanjima.
Izvor: Dnevne novine “Blic” od 18.11.2019