Autor: Dragan Šutanovac, predsednik Saveta za strateške politike
Projekcija geopolitičkog uticaja velikih sila se ogleda i u pokušaju pronalska ili opstrukciji konstruktivnog i održivog rešenja problema izmedju Beograda i Prištine. Bez obzira na poziciju, sve velike sile pa i Moskva sasvim sigurno žele aktivniju ulogu u pregovaračkom procesu i na tome uveliko rade. Ruski instrumenti hibridne projekcije moći u regionu uključuju politički, ekonomski i medijski pritisak, posebno preko anti-Zapadnih stavova intelektualaca i “patriotskih” pokreta koji u poslednje vreme uzimaju maha kako u Srbiji tako i u okruženju. Iako je zvaničan stav više nego korektan, podrška svakom dogovoru Beograda i Prištine, ipak se stiče utisak da nije svaki dogovor prihvatljiv i da se najveće simpatije ispoljavaju upravo prema status quo stanju u kome Srbija gotovo dve decenije ne uspeva da iskorači i obezbedi mir i stabilnost kako za svoje gradjane tako i za potencijalne strane investitore bez kojih nema ekonomsku perpektivu. Posebno je interesantan stav onih koji bi da vide Srbiju kao zemlju u kojoj se poštuju institucije, ostvaruje sveopšti napredak u oblasti prava gradjana, stanja u medijima, pravosudja, ekonomije… ali sve to uz status quo u odnosu na problem koji je očigledno na vrhu prioriteta i čije rešenje otvara mnogo veću pažnju medjunarodne javnosti u odnosu na navedene probleme. Jedan od principa antičkog stoicizma je da se osećanjima ne sme verovati, ali nažalost, svi znamo koliko je lako manipulisati emocijama građana opterećenih novijom istorijom i posledicama ratova na prostoru bivše SFRJ. Međutim, greška je percipirati da neka od velikih sila radi nešto zbog Srbije i isključivo u korist Srba, a posebno da to radi iz ljubavi. Tako i Ruska projekcija moći na Zapadnom Balkanu služi isključivo njenom geostrateškom pozicioniranju i ojačavanju recimo pregovaračkog potencijala za rešavanje ukrajinske krize u narednom periodu.
Jedan od alata, koji se pokazao uspešnim, su i dezinformacije. Tako ruska propagadna mašinerija uveliko spekuliše sa albanskim teroristima koji se vraćaju iz ISIS-a (Islamic State of Iraq and Syria) u zemlje Zapadnog Balkana naglašavajući time opasnost od ekstremnog fundamentalizma koji bi se razvio u sukob širih razmera. Istine radi, međunarodna zajednica se odavno suočila sa opasnošću od islamskog ekstremizma i posebno od povratka boraca ISIS-a u zemlje iz kojih potiču. Prema relevantnim procenama, oko 40.000 stranaca iz 110 zemalja su se pridružili vojnim formacijama ISIS-a, a oko 5.600 lica su se vratili u svoje matične zemlje. Bezbednosne službe u našem regionu procenjuju da je oko 900 lica boravilo u Siriji i Iraku, od kojih se u zemlje Zapadnog Balkana vratilo 250.
Potenciranje i plasiranje takvih informacija služi samo opštoj destabilizaciji situacije u regionu, ali i za eventualnu argumentaciju nekog hipotetičkog bezbednosnog incidenta. Svi znamo da na Balkanu nikad nije bilo teško režirati bilo kakav scenario. Ipak, treba naglasiti činjenicu da je od svih zemalja, upravo Ruska Federacija dala najveći “doprinos” ISIS-u jer se preko 5.000 njenih državljana pridružilo ekstremistima u Siriji i Iraku. Džihadistička propaganda je odala priznanje elitnoj jedinici sastavljenoj od ruskih državljana jer su imali ključni doprinos u strateškim bitkama.
Od potencijalnog učešća u dijalogu Beograda i Prištine i opstrukcijom bilo kakvog sporazuma, Moskva se postavlja kao da ima eksplicitni spoljnopolitički benefit, koji nije u skladu sa javno izrečenim stavovima podrške zajedničkom rešenju. Međutim, pitanje koje se nameće je u kojoj meri će doći do mešanja i da li će biti primenjeni modeli kao u Makedoniji ili Crnoj Gori. Ukoliko parafraziramo formulaciju iz strateških dokumenata u oblasti odbrane, čini se da je za Moskvu saradnja sa Vučićem interes, a saradnja sa pojedinim liderima dela opozicije ali i pozicije opredeljenje. Podrška daljem podizanju tenzija u društvu, može biti za politikante kratkoročno privlačna, ali je definitivno politički maligna za društvo u celini.
Izvor: Nedeljnik “NIN”