Autor: Nikola Lunić, izvršni direktor Saveta za strateške politike
Bez obzira na državljanstvo 298 žrtava leta MH17, ovakva tragedija je tragedija svih nas. Danas je verovatnija nego ikada hipotetička pretpostavka da je neko od naših najmilijih mogao biti na tom letu. Jer na letu je bilo i 80 dece koja su uglavnom letela na letovanje. Zato nam je potrebna istina.
Iako je prošlo pet godina od obaranja malezijskog putničkog aviona boing 777-200ER koji je leteo na letu MH17 od Amsterdama do Kuala Lumpura, strasti se ne smiruju, a diplomatske aktivnosti odražavaju svu kompleksnost ukrajinske krize. Tragedija koja se desila 17. jula 2014. godine u 16.20 časova, imala je za posledicu pogibiju sva 283 putnika i 15 članova posade. O čemu se zapravo radi i zbog čega je let MH17 postao strategijski važan u geopolitičkom pozicioniranju sukobljenih strana?
Već tokom leta 2014. godine, za Kremlj je postalo imperativno da uništi ili umanji sposobnosti vazduhoplovnog transporta ukrajinskog Ratnog vazduhoplovstva sa ciljem da im onemogući realizaciju protivterorističkih operacija na istoku zemlje. Logična posledica toga je zadatak obaranja vojnog transportnog aviona i to na visini koja nije u dometu lakih prenosnih raketnih sistema protivvazduhoplovne odbrane (PVO) kako bi se postigao i efekat odvraćanja. Verovatno je iz navedenih razloga Rusija odlučila da privremeno pošalje raketni sistem PVO BUK u Donjecku oblast, što je kasnije dokazano u istražnom postupku. Transparentan prikaz sposobnosti PVO-a proruskih snaga na istoku Ukrajine je u tom trenutku predstavljao “lekciju” koja bi trebalo da se prezentuje Kijevu. S obzirom na takve ciljeve i obaveštajne informacije kojima su raspolagale, proruske snage su pripremile PVO zasedu za ukrajinski vojni avion An-26 koji je 17. jula 2014. godine trebalo da leti na nadmorskoj visini od 6500m na području Snižnea u Donjeckoj oblasti. Međutim, ukrajinske bezbednosne službe su otkrile špijuna preko kojeg su Rusi dobijali informacije o ukrajinskim vojnim letovima u zoni sukoba i odmah potom otkazali let An-26. Proruske snage o tome nisu bile obaveštene i nastavile su da čekaju u PVO zasedi ukrajinski vojni avion. Bez obzira na to što je boing leteo na visini od 10 km pri brzini od 900 km/h, radar PVO sistema BUK ga tehnički nije mogao razlikovati od aviona An-26 koji je planirao da leti na visini od 6.5 km brzinom od 600 km/h.
Istraga nesreće
Odmah po obaranju putničkog aviona na letu MH17, proruske snage su izdale saopštenje o rušenju ukrajinskog vojnog transportnog aviona An-26, što su preneli i pojedini mediji u Ruskoj Federaciji. Međutim, kada je postalo jasno da se ne radi o vojnoj letelici, već o civilnom putničkom avionu, Moskva pokreće informacionu operaciju sa ciljem prikrivanja stvarnih izvršilaca i uticaja na svetsko javno mnjenje. Već 21. jula 2014. godine, Savet bezbednosti UN je zbog tragedije malezijskog aviona usvojio Rezoluciju br. 2166 kojom se zahteva od proruskih snaga koje kontrolišu područje u zoni pada da se suzdrže od bilo kakvih radnji koje bi uticale na mesto pada letelice. Ukrajina je odmah pokazala kooperativnost i dobrovoljno se odrekla ovlašćenja u skladu sa pravilima Međunarodne organizacije civilnog vazduhoplovstva (International Civil Aviation Organization – ICAO), a tehničku istragu je prepustila Holandiji. Tada je formiran Združeni istražni tim (Joint Investigation Team – JIT) sastavljen od eksperata iz Holandije, Belgije, Australije, Ukrajine i Malezije. Završni izveštaj o tehničkoj istrazi je JIT prezentovao 13. oktobra 2014. godine kada je eksplicitno navedeno da je avion na letu MH17 oboren raketom iz PVO sistema BUK tipa 9H314M. Izveštaj nije defi nisao tačnu lokaciju sa koje je raketa lansirana, iako je u širem smislu navedeno da je to područje od 320 km2 u istočnom delu Ukrajine. Svi alternativni scenariji pada aviona (podmetnuta bomba ili napad ukrajinskog vojnog aviona) tada su i službeno odbačeni. Nakon tehničke, JIT je 28. septembra 2016. godine prezentovao i prve rezultate krivične istrage o uzrocima pada malezijskog aviona. U tom izveštaju je navedeno da je avion oboren raketom serije 9M38 (najverovatnije 9M38M1) lansiranom iz PVO sistema BUK sa poljoprivrednog zemljišta nedaleko od naselja Pervomajske kod Snižnea. Ta lokacija je u to vreme defi nitivno bila pod kontrolom proruskih snaga, a ustanovljeno je i da je PVO raketni sistem BUK prevezen iz Ruske Federacije u Ukrajinu, da bi se odmah nakon tragedije ponovo transportovao nazad. U novom izveštaju od 24. maja 2017. godine, JIT je saopštio da je avion na letu MH17 oboren ruskim PVO raketnim sistemom koji pripada 53. PVO brigadi koja je bazirana kod Kurska u Ruskoj Federaciji. Istražitelji su otkrili da je sistem BUK sa oznakom 332 transportovan 23. juna 2014. godine iz Kurska, preko Milerova (region Rostova), a potom do krajnjeg odredišta – istočne Ukrajine. U skladu sa tim nalazima, vlade Holandije i Australije su objavile zajedničko saopštenje koje ne dovodi u sumnju odgovornost Ruske Federacije za zloupotrebu PVO raketnog sistema BUK kojim je oboren avion na letu MH17. Tada je potpisan i ugovor Holandije i Ukrajine koji će omogućiti procesuiranje počinilaca u Holandiji, najverovatnije u Hagu. Kredibilitet same istrage je obezbeđen svakodnevnim angažovanjem 100 do 200 istražitelja i eksperata, sa preko 60 konsultacija sa bezbednosnim i obaveštajnim službama različitih zemalja, analizom 1448 fragmenata srušenog aviona i 500.000 fotografi ja i video-materijala, ispitivanjem oko 200 svedoka, kao i analizom 150.000 telefonskih razgovora. Istraga je takođe obezbedila slike sa satelita SAD i EU, zajedno sa izveštajima obaveštajnih agencija.
Informaciona operacija
Nedugo nakon pada aviona na letu MH17, Kremlj pokreće informacionu operaciju koja ima za cilj da pred svetskom javnošću okrivi Ukrajinu za obaranje putničkog aviona. Iako je Ruska Federacija, po rečima ministra odbrane Sergeja Šojgua, početkom 2017. godine kreirala vojsku za informacione operacije, krajnji efekat ove operacije nije u skladu sa ruskom doktrinom da propaganda mora biti inteligentna, ispravna i efikasna. Naime, prvi kreirani plan je bio da se za obaranje malezijskog aviona okrivi ukrajinski vojni avion Su-25 i pilot kapetan Vladislav Vološin. To je ubrzo odbačeno od strane JIT, a potom i od ruskog Ministarstva odbrane. Novi pokušaj da se dezinformiše JIT jeste obaveštenje Moskve o pronađenim originalnim radarskim podacima za koje su do tada tvrdili da nisu sačuvani. Međutim, eksperti su odmah demantovali da Utes-T civilni radar ima sposobnost da prati male objekte poput BUK rakete, čime su diskreditovali “upravo pronađene” radarske podatke. Treća plasirana teorija iz Moskve je bila da je za katastrofu leta MH17 kriv ukrajinski PVO koji je koristio sistem BUK iz Zaroščenska. U dokazivanju ove teorije bila je angažovana i kompanija Almaz-Antey koja proizvodi sisteme BUK, koja je prezentovala izveštaj sa eksperimenta eksplozije rakete pokraj kabine aviona IL-76, ali pri uslovima koji su se razlikovali od stvarnog stanja. Ta verzija je službeno odbačena u septembru 2016. godine kada je JIT objavio tačnu lokaciju ispaljenja rakete, ali je naglasio i da su pomenutu lokaciju u Zaroščensku kontrolisale proruske snage u danu obaranja putničkog aviona. Nakon objavljivanja rezultata krivične istrage od strane JIT-a, medijskom kampanjom je pokušana diskreditacija tog izveštaja sa tvrdnjom da je JIT prezentovao samo jednu od verzija sa kojom se mnogi stručnjaci ne slažu. U toj fazi se manipulisalo sa mogućom tehničkom greškom, krivicom ljudskog faktora, čak i terorističkim napadom. Jedan od poslednjih pokušaja prebacivanja odgovornosti je tvrdnja ruskih medija da nije toliko važno ko je oborio avion na letu MH17, već to što Ukrajina nije zatvorila svoj vazdušni prostor. Međutim, pravila ICAO ne zahtevaju potpuno zatvaranje vazdušnog prostora, ali zahtevaju izveštavanje o svakom razmeštaju PVO sistema u zoni civilnih letova. I na kraju, Moskva je zvanično saopštila da ne može priznati rezultate istrage sve dok je Ukrajina uključena u rad JIT-a, a Rusija nije pozvana. Pritom je zanemarila pravilo međunarodnog prava koje se odnosi na ispitivanje avionskih nesreća po kojem istražni tim čine predstavnici zemalja na čijoj se teritoriji desila tragedija, na čijoj teritoriji baziraju avio-kompanije i čiji su putnici / žrtve državljani. Čini se ipak da se predviđeni budžet Ruske Federacije od 1,4 milijarde evra na godišnjem nivou namenjen dezinformisanju javnosti širom sveta (po podacima EU), ne troši optimalno. Informaciona operacija koja je pokrenuta zbog obaranja aviona na letu MH17 nije dala rezultate i Ruska Federacija je ipak morala da koristi veto u Savetu bezbednosti UN kako bi sprečila osnivanje suda u okviru UN koji bi procesuirao izvršioce ove tragedije.
Sudski proces
Holandski državni tužilac Fred Vesterbeke je 19. juna ove godine izjavio da sada konačno poseduje dokaze o involviranosti Ruske Federacije u ovu tragediju. On je imenovao četiri osumnjičena lica koja, kako Vesterbeke navodi, “možda nisu lično pritisla dugme za lansiranje rakete, ali su sasvim sigurno blisko sarađivala u kriminalnom aktu”. To su Igor Girkin (poznat i kao Igor Strelkov – bivši pukovnik ruske obaveštajne službe i lider proruskih pobunjenika), Sergej Dubinski (zaposlen u ruskoj vojnoj obaveštajnoj službi: Glavnoje Razvediva upravlenije – GRU), Oleg Pulatov (bivši specijalac u GRU) i Ukrajinac Leonid Harčenko (pripadnik pro-ruskih snaga). Kremlj je promptno osporio rusku umešanost u obaranje putničkog aviona i kritikovao istražni postupak pod liderstvom Holandije. Bez obzira na to što je malo verovatno da će osumnjičeni biti dostupni, samo suđenje će se svakako održati 9. marta 2020. godine u Hagu. Ipak, važno za izvođenje dokaza jeste nedavno hapšenje ukrajinskog državljanina Vladimira Borisoviča Zmaka koji je bio komandant PVO jedinice u Sniženu i za koga se smatra da je veoma važan svedok. Pravdoljubiva javnost može samo da se nada da će se u sudskom postupku otkriti ko je i sa kojeg nivoa odobrio ilegalan transport PVO sistema BUK preko međunarodno priznate granice i njegovu bojevu upotrebu. Bez obzira na nalaze JIT-a, dokaze i sam sudski proces, ova tragedija nam pokazuje neophodnost integrisanog globalnog delovanja u suprotstavljanju svim bezbednosnim izazovima. U savremenim okolnostima, bezbednost sve više gubi mogućnost klasifi kacije na vrste, a često nije moguće uvažiti naučni pristup i uraditi distinkciju između unutrašnje i međunarodne bezbednosti. Očigledno nam se nameće neophodnost sagledavanja uzročno-posledičnih veza globalnih, regionalnih, nacionalnih i individualnih bezbednosnih rizika. To se lako moglo sagledati u slučaju leta MH17 gde se svako mogao naći u konfliktnoj situaciji sa suprotstavljenim globalnim interesima ili geopolitičkim ciljevima. Nažalost, ni ovakva tragedija ne može da utiče na preventivno usaglašavanje mera čija bi implementacija sprečila mogućnost neke nove avio-nesreće. U svakom slučaju, ne treba let MH17 percipirati kao nešto što se nas ne dotiče. Bez obzira na državljanstvo 298 žrtava leta MH17, ovakva tragedija je tragedija svih nas. Danas je verovatnija nego ikada hipotetička pretpostavka da je neko od naših najmilijih mogao biti na tom letu. Jer na letu je bilo i 80 dece koja su uglavnom putovala na letovanje. Zato nam je potrebna istina. A istinu moramo tražiti u podizanju nivoa medijske pismenosti, slobode medija i odstranjivanju političkog uticaja na medije.
Izvor: Nedeljnik “Vreme” 18. jul 2019.