Izvor fotografije: Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije
Iznova smo svedoci nametanja, umetno kreirane, kampanje uvođenja obaveznog služenja vojnog roka, a na osnovu netransparentnih i nepotpunih istraživanja.
Model, organizacija i brojnost snaga odbrane, uključujući i Vojsku Srbije, državno su pitanje od strateškog značaja, a svedoci smo da se ovo pitanje svodi na nivo periodičnih medijskih manipulacija dela političkog establišmenta. Pri razmatranju navedenog, polazište mora da bude procena stanja u okruženju i potencijalnih i stvarnih bezbednosnih izazova, rizika i pretnji; opredeljenje države – za kolektivni sistem bezbednosti ili oslonac na sopstvene resurse; odnos građana prema bezbednosti i poslovima odbrane; mogućnosti finansiranja itd.
Umesto da se potraže odgovori na pomenuta bezbednosna pitanja, poslanici partije na vlasti, bez ikakve tehno-ekonomske analize koja bi ukazala na racionalnost i održivost bezbednosnog rešenja, populistički zagovaraju uvođenje obaveznog vojnog roka i kreiranje nefunkcionalne stajaće vojske, verovatno sa nostalgičnim sećanjem na vreme hladnog rata i uticajem JNA koju je ispoljavala u društvu.
Pri tome svesno i zlonamerno prenebregavaju činjenicu da je zastoj i zapostavljanje procesa profesionalizacije Vojske Srbije i utvrđenih koncepata aktivne rezerve i totalne odbrane uzrokovala garnitura političara koja je vlast preuzela 2012. godine. Konzervativni politički, vojni i medijski krugovi koriste fingirana istraživanja javnog mnjenja kako bi ponovo uznemiravali javnost o aktuelnim bezbednosnim pretnjama i
neophodnosti uspostavljanja velike stajaće vojske. Čak reforma vojske koja je otpočela 2018. godine i u Ruskoj Federaciji ima za cilj postepenu i potpunu profesionalizaciju i ukidanje redovnog služenja vojnog roka, što bi unapredilo njihove operativne sposobnosti, a malo je poznato da je trenutno broj profesionalaca u ruskoj vojsci veći od broja regruta.
Pored činjenice da bi odluka o uvođenju obaveznog vojnog roka uticala na politički rejting vladajućeg establišmenta, imala bi i posledice na stimulaciju odlaska mladih iz zemlje. I državni budžet bi sasvim sigurno morao biti redefinisan u korist sistema odbrane, a na uštrb prosvete, zdravstva i verovatno poljoprivrede. Prošle godine je Ministarstvo odbrane, bez ikakve javno dostupne analize, saopštilo da bi uvođenje obaveznog služenja vojnog roka koštalo 70 milijardi dinara. Poznavajući ljude koji su
izneli tu tvrdnju sklon sam da verujem da se radi o potpuno paušalnoj proceni koja se zaniva na nerazumevanju potreba i uloge vojske u društvu ali i na želji da se pridobiju simpatije korpusa nacionalnih birača. Posledice po privredni razvoj i godišnji BND kao ni eventualno otpuštanje 10ak hiljada vojnika po ugovoru zasigurno nisu ni uzete u razmatranje. Pri tome, iskustvo nas uči da se tim činom ne bi unapredila nacionalna, pa čak i lična bezbednost građana.
Vojska Srbije definitivno ne može da preuzme društvenu odgovornost za vaspitavanje mladih, što predstavlja jedan od argumenata za ponovno uvođenje vojnog roka. Red i pravila ponašanja, kao i razumevanje života i snalaženje u njemu, predstavljaju postulate koje dete mora da ponese iz vlastite porodice i društva. Međutim, populističkim idejama o vojsci kao vaspitnoj instituciji, problemi u društvu i u savremenoj porodici se žele preneti na instituciju Vojske. Pri tome se zaboravlja činjenica, koju znaju svi koji su služili vojni rok u JNA, da su mladi koji se u takvim situacijama nisu snalazili sebi čak i oduzimali živote što sa profesionalcima nije slučaj.
Stvaranje i održavanje efikasnog sistema odbrane, koji bi bio garant dugoročne zaštite definisanih državnih i nacionalnih vrednosti, predstavlja zahtevan i odgovoran državni posao. Sa njim ne treba da se bave tzv. “vojni analitičari” koji se preporučuju svakoj vlasti, već stručnjaci kojima su nacionalne vrednosti na pijedestalu ličnih prioriteta. Kada se takvi konzervativni “vojni analitičari” deklarativno izjasne da je “ženama u vojsci
mesto samo u vojnom sanitetu”, onda je jasno da se radi o iskrivljenoj percepciji bezbednosti u periodu pre Velikog rata.
Ali, ono što javnost treba da zna jeste da se oblast bezbednosti, sa svim svojim dilemama, neodgovorno tabloidno i populistički koristi za ostvarivanje kratkotrajnih interesa na unutrašnjoj političkoj sceni. O međunarodnom aspektu i percepciji susednih zemalja prema našoj zemlji, ne vodi se baš računa. Ukoliko jedna zemlja u mirnodopskom stanju
ne može da obezbedi bezbednost svojoj naciji kroz dobrovoljni i profesionalni angažman u vojsci, već mora da uvede obavezni vojni rok, onda je vreme da se svi zapitamo o stanju u našem društvu.
Konačno, strateška dokumenta definišu savremene izazove, rizike i pretnje baš kao i bezbednosno okruženje. Ukoliko su vojsci potrebni čistači, kosači, spremači, portiri… onda se postavlja pitanje kako to rešavaju moderne profesionalizovane vojske, jednostavno autosorsingom tj korišćenjem usluga preduzeća specijalizovanih za te potrebe. Ukoliko postoji strah da li je profesionalna vojska sposobna, opremljena i obučena da odbrani državu od spoljnog neprijatelja onda se mora znati da su sve zemlje u okruženju profesionalizovale svoje vojske i da kao takve nemaju ništa veći odbrambeni kapacitet od Srbije.
Rešenje za problem popune jedinica VS treba tražiti u boljem životnom i profesionalnom standardu pripadnika vojske baš kao i u podizanju ugleda celokupnog ministarstva odbrane.
Autor: Dragan Šutanovac, bivši Ministar Odrbare Republike Srbije i predsednik Saveta za strateške politike
Izvor: Politika, 16.07.2018.