Foto: AP
Za CfSP piše Dimitrije Milić – Programski direktor Novog trećeg puta
„Amerika želi da oživi naš odnos sa Alijansom!“
Ovom rečenicom novi američki sekretar odbrane, Lojd Ostin, započeo je svoje izlaganje na poslednjem sastanku ministra odbrane NATO članica. Poruka je bila jasna. Sa jedne strane, evropski saveznici mogli su da odahnu i da budu sigurni da neće imati posla sa malicioznim predsednikom u Vašingtonu. Sa druge strane, Kina i Rusija su dobile poruku da će SAD pokušati da više utiču na svoje evropske partnere.
Slične poruke ka spolja slao je i novi američki predsednik Džo Bajden, kao i državni sekretar Entoni Blinken. Nakon četiri godine mandata Donalda Trampa, atlansko savezništvo primilo je više udaraca, te je francuski predsednik Makron u jednoj izjavi čak NATO proglasio „mrtvim savezom“. Prethodni američki predsednik intenzivno je vršio pritisak na Evropljane da troše značajno više na odbranu, a paralelno delovao unilateralno i bez konsultacije sa saveznicima.
Iako Trampov pristup odlazi u istoriju, te se može očekivati dobronamerniji pristup Bajdena, postavlja se pitanje šta su očekivanja sa obe strane. Problemi u transatlanskim odnosima koje je prethodni predsednik naglašavao i koristio u populističke svrhe, su strukturni i neće nestati preko noći. Lojd Ostin i Entoni Blinken imaće ozbiljan zadatak da redizajniraju NATO u odnosu na nove svetske okolnosti, jer ni Evropljani nisu sigurni u to šta zapravo žele.
Američka očekivanja
Sa promenom u Beloj kući, SAD će se vratiti na svoja tradicionalna podešavanja u odnosu na Evropu. Ona podrazumevaju podršku evropskoj saradnji na svim poljima, koja naravno uključuje i bezbednosno polje. Džo Bajden će davati podršku evroatlanskim integracijama državama Zapadnog Balkana, kao i rešavanju preostalih sporova u ovom regionu. Sličnu podršku može očekivati i vlast u Ukrajini, kao i opozicija u Belorusiji. U ovim poljima interesi evropskog establišmenta i američke vlasti se neće puno razlikovati.
Međutim, po većim pitanjima, američka očekivanja neće u potpunosti biti kompatibilna sa evropskim. U odnosu na Rusiju i Kinu, Vašington će zahtevati veću lojalnost. Dok je Trampov unilateralni pristup i ignorisanje EU, ostavljalo manevarskog prostora za evropske države, Bajden će truditi da ga suzbije. Koliko se može videti po prvim izjavama, demokratska administracija očekivaće od NATO saveznica da se bolje koordinišu u odnosu na delovanje Rusije.
Bajden i obe partije u Kongresu pritiskaće Nemačku po pitanju energetike i Severnog toka 2. Saradnja koju imaju Berlin i Moskva po ovom pitanju, može drastično ograničiti manevarski prostor za budući pritisak Nemačke na dikatorski režim Vladimira Putina. Dok Nemačka vidi jasan ekonomski benefit i isključivanje nepouzadnog posrednika Ukrajine kroz Severni tok 2, američki spoljna politika i mahom teksaški proizvođači tečnog gasa, vide preveliki rizik.
U ovom agresivnijem pristupu u odnosu na Rusiju, Bajden će imati podršku baltičkih članica NATO-a, Poljske i nominalno neutralnih Švedske i Finske. Dok obe države ostaju de jure vojno neutralne, u praksi je primetno da se kod obe javlja veća podrška atlanskoj saradnji. Helsinki je danas središte centra za suzbijanje hibridnih pretnji iz Moskve i u praksi sa NATO sarađuje poput svake članice. Švedski parlament izglasao je ukidanje zakonskih prepreka da ova država postane članica Atlanske alijanse, a javno mnjenje sve je bliže toj ideji.
Na evropskom kontinentu, Džo Bajden imaće najteži zadatak sa nemačkim pragmatičnim establišmentom i jakim degolističkim strujama u Francuskoj, koje su izrazito antiamerički raspoložene. Međutim, uz sve prepreke, odnosi između Brisela i Vašingtona će gotovo izvesno zabeležiti značajno poboljšanje.
Evropska očekivanja
Sa evropske strane Atlantika, može se očekivati konfuzija i nejasna vizija budućnosti evropskih država. Gotovo svi evropski državnici se po pitanju NATO-a i saradnje sa SAD nalaze u istoj dilemi. Ta dilema se oslikava u tome da li će u praksi više biti Toni Bler ili neko poput Žaka Širaka i Gerharda Šredera.
Blerovski pristup podrazumeva bezrezervnu podršku Americi u njenoj želji i akciji da održava liberalni svetski poredak. Logika ovog pristupa je da je Evropa veliki dobitnik postojanja takvog svetskog poretka i da ima zadatak da doprinese njegovom očuvanju. Ukoliko je liberalni svetski poredak Gotam Siti, a Amerika Betmen koji u Gotam Sitiju uvodi red, Evropa bi u ovoj viziji bila pomoćnik Robin. Ta uloga bi podrazumevala veće investicije u vojsku i potencijalne žrtve pripadnika vojske širom sveta.
Na drugoj strani, pristup Širaka i Šredera predstavlja pragmatičan pristup, gde bi se Evropa opredeljivala od situacije do situacije. Dok su ova dva lidera podržavala američke intervencije na Balkanu, teatralno su odbili da učestvuju u intervenciji u Iraku 2003. Ovaj pristup takođe podrazumeva dobre odnose sa Rusijom zarad svog interesa, kao i umereniji odnos prema Kini. Međutim, rizik ovog pristupa je što u slučaju da liberalni svetski poredak propadne, evropske demokratije i duguročni interesi bi bili ugroženi na dugi rok.
U takvoj dilemi, evropski državnici nailaze na probleme i sporo dolaze do jedinstva. Trampova administracija dala je argumentacije i prostora za drugi pristup, dok će Bajdenova administracija insisitrati na prvom. Sa jedne strane, Evropljani ne mogu brzo preuzeti trošak kolektivne odbrane na sebe, ali ni američke snage bez evropske vojne infrastrukture ne mogu biti tako globalno mobilne. Iz tog razloga, problemi u transatlanskoj saradnji koji postoje od kraja Hladnog rata neće prestati preko noći i predstavljaće izazov za novog predsednika i njegove saradnike.
Obe strane su međuzavisne kao posledica Hladnog rata, iako po drugim pitanjima imaju neslaganja
Budućnost saradnje
Optimizam za obe strane može se potražiti u želji Amerike da se pivot prebaci sa Atlantika na Pacifik. Rusija više nije pretnja kakva je bio SSSR. Dok se Moskva do 1989. branila u Pragu i Istočnoj Nemačkoj, danas se brani u Minsku i Istočnoj Ukrajini. Nominalni BDP Rusije manji je od kanadskog, te je veće investicije u vojsku od Rusije trenutno teško očekivati.
Bajdenova administracija očekivaće od NATO-a bolju političku saradnju i koordinaciju, ali će se težnje više prebaciti na obuzdavanje Kine. Iz tog razloga, Japan, Južna Koreja, Tajvan, Australija i Indija biće veći prioritet od neodlučnih evropskih saveznica. Apokalipitični scenariji o raspadu NATO-a se neće ostvariti, čak će vrlo izvesno NATO uskoro postaviti novi rekord u broju članica.
Glavno pitanje i dileme u transatlanskoj saradnji ipak će ostati u evropskom dvorištu. Dok su danas namere i očekivanja Amerike prema NATO-u jasnija nego pre dve ili 10 godina, evropska deluju najkonfuzije od 1945. Dok evropski establišment ne pronađe jasan smer kretanja i ne odredi svoj ciljani položaj u novom svetskom odnosu snaga, biće predmet uticaja i pritisaka drugih sila. U narednom periodu američki će biti najjači, te je predvidivo u kom smeru će se evropska spoljna politika kretati.