Pojava evroskepticizma pruža još jedan zajednički tačku između Hrvatske i Srbije. U Hrvatskoj se evroskepticizam okreće oko ekonomskih anksioznosti, „nove“ politike identiteta (uglavnom pitanja vezanih za rodnu ravnopravnost) i protivljenja zakonskim odredbama o pravima manjina. U Srbiji se „evroskepticizam van EU“ uglavnom sastoji od geopolitičkih razmatranja, odnosno želje da se očuva „neutralnost“ zemlje između Istoka i Zapada.
Koje su razlike i razlike između hrvatske i srpske varijante euroskepticizma? Koje su implikacije za Srbiju iz iskustva Hrvatske u toku njenog članstva u EU?
Evroskepticizam u Hrvatskoj
Strukturni fondovi EU doprineli su poboljšanju infrastrukture u Zagrebu i glavnim urbanim centrima (Split, Rijeka i Osijek). Članstvo u EU pomoglo je Hrvatskoj u promovisanju i unapređenju svoje turističke industrije, dok je, u svetlu nezaposlenosti mladih, omogućila mlađoj generaciji visoko kvalifikovanih profesionalaca da traže mogućnosti za zapošljavanje u okviru zajedničkog evropskog prostora. Tome treba dodati i tokove doznaka iz bogatijih zapadnoevropskih zemalja prema Hrvatskoj. Ove realnosti su u velikoj meri odgovorne za relativno povećanje proevropskog stava hrvatske javnosti, kao što je navedeno u rezultatima najnovijih istraživanja Eurobarometra.
Ipak, kupovna moć hrvatskih građana i dalje je relativno slaba. Kolateralna šteta od slobodne mobilnosti unutar EU prostora često odgovara emigraciji visokokvalifikovanog osoblja iz Hrvatske i odlivu mozgova koji je usledio. Štaviše, čini se da više periferni i manje razvijeni delovi zemlje nisu iskoristili adekvatnu prednost strukturnih fondova EU. Njihova tehnička infrastruktura i dalje je zastarela i stvorene su minimalne mogućnosti zapošljavanja.
U nekoliko seoskih naselja u Slavoniji, složenost međuetničkog pomirenja izgleda da se kombinuje sa ekonomskim kvarom, emigracijom plavih ovratnika u zapadnu Evropu i depopulacijom. U svemu tome, posledice ekonomske krize širom EU-ju čini hrvatsku javnost prilično skeptičnom u pogledu stvarnog trenutka ulaska u Uniju.
“Živi Zid”
Pod vođstvom Ivana Vilibora Sinčića, stranka Živi Zid (“Live wall”) je zastupljena sa 4 poslanika u Saboru i njegova popularnost se povećava. Živi Zid promoviše agendu ekonomskog evroskepticizma i smatra da „EU ne vode izabrani predstavnici naroda, već neosobna birokratija i korporacije“. Manifest partije tvrdi da je EU strukturirana u skladu sa ‘neofeudalnim i neokolonijalnim principom’, odbacuje mere štednje i naglašava da ‘ne želimo izolaciju Hrvatske, ali ne bismo želeli da naša zemlja postane kolonija stranih država interesa na štetu svojih građana “. Osim kvazi-levičarskih stavova o ekonomiji i principu „globalne neutralnosti“ Hrvatske, Živi Zid obećava da će očuvati „hrišćanske moralne vriednosti“ i „stvoriti odgovarajuće okolnosti za jačanje nataliteta“.
Što se tiče rodnih pitanja, treba uzeti u obzir pakt između hrvatskih verskih vlasti i političkog establišmenta; kao što je predviđeno I u Vatikanskom ugovoru. Kao deo ovog poluformalnog aranžmana, vladajuća Hrvatska demokratska zajednica / HDZ odobrila je svoj pristanak na ustavni referendum o zabrani istospolnih brakova (2013) i odobrava protivljenje Crkve seksualnom obrazovanju. Nedavno je “desničarska frakcija” vladajuće stranke koncentrisala svoje angažovanje na protivljenje ratifikaciji Istanbulske konvencije (2017). U skladu sa stranačkom linijom koja prikazuje Hrvatsku kao „hrišćansku i evropsku zemlju“, HDZ-ova „desničarska frakcija“ kritikuje Istanbulsku konvenciju iz pretežno rodnog ugla. Međutim, HDZ-ovi stražari još uvek aludiraju na spoljašnje „nametanje“ stranih etičkih normi na hrvatsko društvo i dovode do poziva na reformu EU putem povratka svojim izvornim („evropskim i hršćanskim“) principima i vrednostima.
Politička mobilizacija oko migracione krize bila je slaba. Iako vlada HDZ-a dovodi u pitanje dugoročnu održivost kvota EU za izbjeglice, ona se usprotivila podizanju ograda žice po granicama Hrvatske. Za razliku od FIDESZ-a u Mađarskoj ili PiS-a u Poljskoj, HDZ ne vidi nikakav interes za „oružje“ izbegličkog pitanja, uglavnom kao posledicu nedavnog ulaska Hrvatske u EU.
U međuvremenu, u skladu sa univerzalnim trendom među evropskim desničarima, Hrvatska stranka prava / HSP, Hrvatska čista stranka prava / HČSP i manje grupe započeli su proces mobilizacije putem sinhronizacije izbeglica i migranata „potencijalnih silovatelja“. Ipak, kao rezultat fragmentacije i nedostatka koordinacije između hrvatske krajnje desnice, ovaj pokušaj masovne mobilizacije ne može se usporediti s presedanima Mađarske (Jobbik) i Slovačke („Our Slovakia“ / Naše Slovensko) tokom 2015. i 2016. godine.
Štaviše, činjenica da većina izbeglica i drugih migranata smatra da je Hrvatska tranzitna zemlja, migracijsku krizu svodi na sekundarno područje interesa u agendama hrvatskih evroskeptika. Međutim, istraživači iz nevladine organizacije GONG (Zagreb) ocenjuju da bi pitanje izbeglica moglo postati aktuelnije na sledećim izborima kao deo nastojanja HDZ-a da se izjasne ciljne grupe koje sebe vide kao „ostavljene“ od strane službene stranke.
Što se tiče manjinskih pitanja, javna upotreba srpskog ćiriličnog pisma u Vukovaru i drugim opštinama Slavonije, gde etničko srpsko stanovništvo ispunjava propisani prag od 30 posto, nije stupila na snagu. Pored kontroverzi oko toga da li u ovim opštinama zaista ima dosta registrovanih Srba, implementacija zakona je blokirana sistematskom mobilizacijom Udruženja ratnih veterana / UHRV (2013-2016). Protivljenje javnoj upotrebi srpskog ćiriličnog pisma podstaklo je formiranje neksusa koji obuhvata tako različite aktere kao UHRV, bivše HDZ-ove filijale (bivši ministar kulture, Zlatko Hasanbegović) i lokalne predstavnike desničarske frakcije HDZ-a. ‘(gradonačelnik Vukovara, Ivan Penava).
Ovakav razvoj omogućio je ovim akterima da izraze svoje protivljenje određenim odlukama političkog establišmenta kao i bilo kakvom „spoljnom uplitanju u unutrašnje poslove Hrvatske“. Pored pružanja podrške UHRV-u, Penav je takođe optužen za „sabotiranje“ projekta Nova škola. Ovaj projekat koji finansira EU, finansiran od strane norveške vlade, ima za cilj razbijanje segregacije i promovisanje integrisanog školovanja za učenike svih nacionalnosti u Vukovaru.
Euroskepticizam u Srbiji
Vladajuća Srpska napredna stranka / SNS prihvata proces pridruživanja Srbije EU kao putanju za koju se očekuje da će unaprediti demokratske institucije zemlje, ubrzati ekonomski rast i modernizirati državnu infrastrukturu.
U svemu tome, vladajuća stranka se opredjeljuje za vojnu neutralnost i predviđa globalnu ulogu Srbije kao “mosta između istoka i zapada”, koja bi trebala biti otvorena za saradnju sa globalnim akterima kao što su SAD, Kina, Japan i Rusija. Posebno u odnosu na bilateralne odnose sa Rusijom, partijski-manifesto naglašava neophodnost promovisanja pravoslavnih i slovenskih kulturnih veza između dva naroda.
Kao bivši predsednik stranke i predsednik Srbije Tomislav Nikolić izjavio je u nizu članaka: „Srbija želi da se pridruži EU jer je to organizovana porodica naroda, ali u isto vreme imamo blisku istorijsku i versku povezanost ka Ruskoj Federaciji. Potraga Vlade Srbije za geopolitičkom ravnotežom podložna je pragmatičnim i pravovremenim razmatranjima. Pored promovisanja političke i ekonomske stabilnosti, proces pristupanja EU legitimiran je upućivanjem na postojanje snažne srpske dijaspore u centralnoj i severozapadnoj Evropi i „faktor doznaka“, kao i na odnos uvoza i izvoza između EU i Srbije.
Bez obzira na to, Rusija ostaje najjači saveznik u Savetu bezbednosti UN u pogledu pitanja Kosova i ključni partner u energetskoj saradnji. Štaviše, tekući uticaj ekonomske i migracione krize širom EU funkcioniše kao dodatni podsticaj za srpske političare da produže geopolitičku oscilaciju Srbije između istoka i zapada.
Srpski kreatori politike često mogu razmišljati o hrvatskom presedanu i rasprostranjenom uverenju da Hrvatska nije požnjela sve ekonomske koristi koje je očekivala od članstva u EU. Zbir svih gore pomenutih katalizatora rezultirao je konsolidacijom uslovne i meke verzije evroskepticizma, prvenstveno geopolitičkog profila. Ovo se sastoji od povremenih kritika navodne pristrasnosti EU u pogledu kolektivnog statusa etničkih Srba na Kosovu (ili, u drugom redu, odnosa između Srbije i Republike Srpske u Bosni) koji se često povezuje sa izjavama o odanosti Rusiji kao najmoćnijem zaštitniku Srbije preko Kosova.
Od 2014. godine primećeno je smanjenje povoljnih stavova prema procesu pristupanja Srbije EU, a pro-EU ispitanici u javnim anketama variraju između 55 i 45 posto. Nevoljni ili negativni stavovi prema EU izgleda da su u korelaciji sa oscilacijama srpske vlade između istoka i zapada u tome što se obično vrte oko: percipirane kontroverze sa politikama EU o Kosovu i druga pitanja u regionalnoj geopolitici; strahuje da članstvo u EU možda neće mnogo doprineti poboljšanju ekonomske situacije u Srbiji. Ovome treba dodati i uticaj ‘zamora uslovljenosti’ i razočarenja među značajnim procentom građana Srbije zbog odložene i nelinearne putanje njihove zemlje ka evropskim strukturama.
Kontrastiranje ili približavanje evroskepticizma?
Dok se u Hrvatskoj čini da je evroskepticizam prilično raznovrstan, u Srbiji je postao „jedno pitanje“.
Ipak, dominacija i hrvatske i srpske politike od strane dominantnih partija konzervativnog prava predstavlja zajednički činilac između dve zemlje; takođe, u pogledu ispoljavanja mekog evroskepticizma iz dvorana moći. Konkretno, i HDZ i SNS su nehomogene organizacije sa visokim stepenom raznovrsnosti unutar partija. To je, pak, dovelo do određenih “podela rada” unutar obe vladajuće stranke što se tiče njihovih pogleda na EU. Ovaj situaciono adaptivni i interno dekoncentrisani obrazac čini se da demarkira HDZ i SNS od homogenijih, dominantnih strana konzervativnog prava u Višegradskim četirima državama (npr. FIDESZ i / ili PiS).
Čini se da je u Hrvatskoj HDZ-ova “desničarska frakcija” bila zadužena za snabdevanje onih ciljnih grupa koje nisu bile smeštene u zvaničnoj pro-EU stranačkoj liniji i protivile se bilo kakvom “spoljnom uplitanju” u oblasti politike kao što su manjine. Pitanja i / ili utvrđene rodne norme u društvu. U Srbiji, predsednik Vučić i SNS se opredjeljuju za taktičko i situaciono adaptivno manevriranje u nastojanju da umire širok spektar interesnih grupa i interesnih grupa u zemlji i inostranstvu.
S jedne strane, povremene kritike Brisela i moćnih država članica EU (npr. Nemačka) nad Kosovom, zajedno sa izrazom zahvalnosti Rusiji za njenu podršku Savetu bezbednosti UN, takođe ima za cilj snabdevanje ovih ciljnih grupa sa nacionalističkog i teškog evroskeptičnog raspoloženja. S druge strane, odluke kao što je imenovanje (otvoreno gej) Ane Brnabić na mesto premijera tumačene su kao simbolični gestovi prema Briselu s obzirom na standardnu posvećenost srpske vlade sistemu vrednosti koje zastupa EU.
Štaviše, sve veći presek između ekonomskih strahova i evroskepticizma čini se da pruža još jedan zajednički imenilac između Hrvatske i Srbije. Uprkos finansijskim koristima od ulaska u EU, demografske realnosti i određene strukturne manjkavosti hrvatske ekonomije nalikuju onima koje se mogu susresti u “starim” državama članicama EU-jug (npr. Grčka i Španija); posebno u pogledu nezaposlenosti mladih i odliva mozgova.
Brzo pojavljivanje Živog Zida ukazuje na sve veću važnost ekonomskog evroskepticizma ne samo na inicijative protiv štednje u južnoj Evropi, već i za novu generaciju ambicioznih, protivuređivačkih partija u delovima ‘nove’ Evrope koji su zahvaćeni krizom. (npr. Ko je vlasnik države? / stranka KPV u Latviji).
U ovom trenutku, može se razmisliti o otpornosti obrasca „podele rada“ između više proevropskih i socijalno konzervativnih skupina HDZ-a. Za razliku od presedana FIDESZ-a u Mađarskoj i / ili PiS-a u Poljskoj, nema očiglednih, kratkoročnih, izgleda da će društveni konzervativci stranke nametnuti svoj dnevni red HDZ-u na sveobuhvatan i standardizovan način, do te mjere da kulminira uvredom Brisela (ili o pitanjima vezanim za rodnu ravnopravnost ili migracijsku krizu). Kao što je ranije istaknuto, ekonomske koristi Hrvatske od članstva u EU (strana ulaganja, korištenje strukturnih fondova EU i slobodno kretanje unutar zajedničkog evropskog prostora) i dalje čine protutežu svim potencijalnim gubicima.
U slučaju Srbije, situacija je komplikovanija jer je upletena u očiglednu odluku Evropske komisije da privremeno zamrzne proces proširenja EU u celini. Ipak, u bliskoj budućnosti, može se podjednako razmisliti da li će Aleksandar Vučić i vlada pod vodstvom SNS verovatno produžiti svoju geopolitičku oscilaciju između Rusije i evroatlantskih institucija, ili može biti potaknuta preuzimanjem težeg euroskeptičnog stava nepovoljnim odlukama na makro-politike EU. Međutim, u ovom trenutku, nema naznaka drastične promene kursa Brisela (npr. Rezervisan i oprezan stav Evropske komisije nakon jednostranog objavljivanja Prištine “kosovske vojske” u decembru 2018. godine).
Autor: Vassilis Petsinis – član savetodavnog odbora Saveta za Strateške Politike