Izvor: Novi magazin
Autor je izvršni direktor Saveta za strateške politike
Uspeh budućih pregovora Moskve i Kijeva zavisiće od mnogih faktora, ali najvažniji je interes SAD i Kine da doprinesu svetskom miru i obezbede dugotrajne i održive bezbednosne garancije mirovnog sporazuma
Rat u Ukrajini predstavlja ključni izazov savremenog međunarodnog poretka. Od početka ruske agresije 24. februara 2022, sukob se transformisao iz regionalne krize u globalno pitanje koje utiče na političku, ekonomsku, bezbednosnu i humanitarnu arhitekturu sveta. Diverzifikacija sukoba, uključivanje velikih i regionalnih sila, potencijal za nuklearnu eskalaciju, te geopolitičke posledice, čine ovu krizu jednim od najvažnijih izazova u 21. veku.
Nakon ofanzive ukrajinskih snaga na jugu zemlje, a nedavno i u ruskoj oblasti Kursk, rat je trenutno u fazi značajnog, ali za sada taktičkog, ruskog napredovanja sa kontinuiranim napadima na civilnu infrastrukturu, ukrajinske luke i energetske resurse. Rusija u ovom trenutku nije u stanju da dalje širi liniju fronta jer bi to zahtevalo resurse koje nemaju. Oružja visoke tehnologije, poput dronova, preciznih raketa i artiljerijskih sistema, učinila su sukob dinamičnijim i destruktivnijim.
TEHNOLOGIJA I MOĆ
Ovaj konflikt je potpuno promenio koncept rata koji se kroz istoriju uglavnom oblikovao u zavisnosti od tehnološkog napretka, političkih uslova i ekonomskog okruženja. Ali treba priznati da nikad u istoriji civilizacije, brzi tehnološki napredak nije uticao na rekompoziciju geopolitičke moći kao što to čini danas.
I bez obzira kada će se potpisati mirovni sporazum i kakvi će uslovi biti nametnuti zaraćenim stranama, geostrategijski je Rusija već izgubila ovaj rat jer je prihvatila podaničku ulogu u svojim bilateralnim odnosima sa Kinom. Osim toga, promovisala je Kinu kao novog faktora bipolarnog međunarodnog poretka koji će u narednom periodu oblikovati globalne odnose, politiku i bezbednosne aranžmane. Iako se Moskva nada novoj Jalti gde bi se izvršila globalna preraspodela geopolitičkog uticaja, već sada je njena marionetska poslušnost prema Pekingu to kompromitovala. Ukoliko danas žudimo za mirom i stabilnošću, postaje sve jasnije da garanti koji to dugoročno mogu obezbediti su isključivo SAD i Kina.
Centralna karakteristika rata u Ukrajini je rapidni razvoj besposadnih borbenih sistema, kao i brzo iscrpljivanje zaliha zbog inteziteta borbi i globalne nestašice pogonskih punjenja. Pored direktnih sukoba zaraćenih strana, konflikt je postao arena indirektne konfrontacije NATO-a i Zapada sa jedne strane, te Rusije i njenih partnera sa druge. Zapadni saveznici su definitivno nespremni dočekali ovaj rat, ali su postepeno intenzivirali vojnu pomoć Ukrajini, uključujući isporuku sofisticiranih sistema PVO i artiljerije. Ipak, suočavaju se i dalje sa problemima podizanja kapaciteta odbrambene proizvodnje jer Rusija i dalje proizvede istu količinu municije u tri meseca kao EU za godinu dana. Razlog za to je oslanjanje Rusije na podršku Irana, Kine i Severne Koreje, što dodatno destabilizuje međunarodni poredak.
Ukoliko se iz ovog rata žele izvući vojne pouke, to je prvenstveno sveobuhvatno redizajniranje operacija i napuštanje stereotipnog načina razmišljanja. Osim toga, neophodno je obezbediti kontinuitet nabavke visokotehnoloških sistema, visok nivo adaptacije na nove borbene sposobnosti i često ratovanje u uslovima ograničenih sredstava. Takva iskustva iz rata u Ukrajini su posebno dragocena zemljama poput Srbije koje utopijski pokušavaju da održivost vojne neutralnosti učine mogućom, bez pravih saveznika i posvećenih partnera.
PEKING I PJONGJANG
U ovom trenutku, rat u Ukrajini pokazuje tendenciju eskalacije, kako u intenzitetu, tako i u broju aktera uključenih u sukob. Severna Koreja je pored vojne pomoći Rusiji, nedavno poslala i svoje regularne trupe čime je i formalno ušla u ovaj sukob. Iako je upitan kvalitet njihove isporučene municije i kvantitet involviranog ljudskog potencijala, ovakva eskalacija sukoba odgovara narativu predsednika Putina koji tzv. „specijalnu vojnu operaciju“ sada želi da prikaže kao „regionalni sukob koji je poprimio elemente globalne prirode“.
Cilj Pjongjanga je verovatno vezan za smanjenje ekonomske izolacije otvaranjem ruskog tržišta i odvlačenjem fokusa sa tenzija na Korejskom poluostrvu. Ako se ima u vidu dnevni nivo gubitaka, broj severnokorejskih vojnika neće imati operativan značaj, ali bi mogao generisati psihološki efekt. Već sada je poznato da su u nedavnom udaru ukrajinskih snaga raketama „Storm Shadow“ na utvrđeni zapovedni centar u Kurskoj oblasti poginula tri severnokorejska oficira (Sum Ting Wong, Ho Lee Fuk i Ding Bang Ow), dok je jedan general ranjen. Zapad se trenutno suočava sa izazovom šta preduzeti protiv nepredvidljivog režima u Pjongjangu jer je opravdana sumnja u efektivnost dodatnih sankcija.
Bez obzira što se Kina javno predstavlja kao neutralna zemlja u ovom sukobu i što tvrdi da ne šalje borbene sisteme zaraćenim stranama, suštinski održava ovaj rat izvozeći robu dvostruke namene čime strategijski omogućava žilavost visokog nivoa proizvodnje odbrambene industrije Rusije. Nametnuti režim međunarodnih sankcija je očigledno pokazao velike slabosti, a paradoksalna je činjenica da ključne komponente severnokorejskih raketa koje koristi ruska vojska (poput KN-23/24) čine upravo delovi nedavne zapadne proizvodnje – po nekim izvorima SAD, Holandija i Ujedinjeno Kraljevstvo, a po drugima SAD, Ujedinjeno kraljevstvo, Japan, Švajcarska i Kina. Iako treba pohvaliti česte kineske pozive na uzdržanost zaraćenih strana u cilju ublažavanja napetosti i smanjenja strateških rizika, Kina predstavlja globalni destabilizirajući faktor sa jasnim geopolitičkim ambicijama. Nedavno ispaljivanje kineske interkontinentalne balističke rakete (ICBM ) „Dong Feng – 31“ u Tihi okean, kao i poziv vojnicima da ojačaju borbenu gotovost, ne doprinosi ni poverenju, ni predvidljivosti u svetu.
RAKETA KEDR
Još od rata u Čečeniji i Gruziji, preko invazije Ukrajine, predsednik Putin je dokazao da mu nije potrebna provokacija za početak sukoba ili za eskalaciju rata. Upravo suprotno, on je konflikt inicirao ili eskalirao kad god je smatrao da mu to odgovara iz taktičkih ili strategijskih razloga. Nedavno ispaljivanje ICBM rakete „Kedr“ je definitivno bio pokušaj eskalacije, a samim tim to je predstavljao politički, a ne vojni udar. Koristeći oba proizvedena prototipa ICBM rakete „Kedr“ iz naučnog projekta „Oreshnik“ vrednih preko 20 miliona USD, govori o nefunkcionalnoj vojnoj upotrebi tih platformi u konvencionalnim borbenim dejstvima.
Ipak, Putin je upotrebio ovu raketu kao direktan odgovor na nedavnu odluku američke administracije da dopusti Ukrajini korišćenje supersoničnih taktičkih balističkih raketa ATACMS (MGM-140 Army Tactical Missile System) protiv šireg spektra vojnih ciljeva unutar Rusije, posebno onih koji su povezani sa operacijom u oblasti Kursk. Dodatan motiv je imao u saglasnosti vlada Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske za korišćenje njihovih krstarećih raketa dugog dometa za udare na ciljeve u Rusiji.
U svom obraćanju, Putin je naglasio da se ovo desilo zbog „eskalacije Zapada“, a poruka dolazećoj američkoj administraciji je eksplicitna – na samoj ste granici ruskog strpljenja. Time je pokušao da utiče na američke i evropske političke odluke o budućnosti rata, daljoj podršci Ukrajini i naravno na eventualne pregovaračke pozicije. Međutim, česte nuklearne pretnje i njihova tabloidizacija je odavno diskreditovala ruska nastojanja da utiče na politiku Zapada. Ovog puta su koristili ICBM rakete sa dometom preko 5.000 km kojima su hipotetički dostupni svi ciljevi u Evropi, što implicira na ambiciju da Zapad uvaži spoljnopolitičke ciljeve Rusije na prostoru koji je u dometu njihovog oružja.
NUKLERNA RETORIKA
Ipak, nuklearna retorika i pretnje mogućim svetskim sukobom je Putinu potrebna i radi odvlačenja pažnje unutrašnjeg javnog mnjenja od ekonomske krize i katastrofalnog pada rublje. U nedavnom govoru u Državnoj dumi guvernerka Centralne banke Elvira Nabiulina je istakla da su skoro svi raspoloživi resursi u ruskoj ekonomiji već istrošeni. Rusija se po prvi put suočila sa istorijskim minimum od 2,4 odsto stope nezaposlenosti, a manjak radne snage i dalje raste. Dok je 73 odsto preduzeća suočeno sa nedostatkom radnika, iskorišćenost fabričkih kapaciteta premašuje 80 odsto. Time se ruska privreda suočava sa stagflacijom jer je dostigla granice svojih proizvodnih mogućnosti, a tražnja i dalje raste. Odlazak zapadnih kompanija doveo je do degradacije proizvodne baze, uvozna struktura se sporo zamenjuje, a vojna regrutacija onemogućava kadrovsku popunu. Ruska centralna banka namerno dopušta da rublja depresira da bi održala zapanjujuću ratnu ekonomiju, a visokim kamatnim stopama stimuliše građane da polože dodatnu štednju tokom 2024.
Uprkos tome što depoziti brzo gube realnu vrednost usled kontinuiranog pada rublje, građanima će verovatno biti onemogućeno povlačenje novca zbog finansijske panike. Da bi se usporio pad rublje, kamatna stopa će se verovatno povećati iznad sadašnjeg visokog nivoa od 21 odsto. Sve to je posledica prelaska na ratnu ekonomiju koja neminovno dovodi do pada BDP, kao i pada stope rasta investicija i privatne potrošnje.
Slušajući govore predsednika Putina mogli bi lako zaključiti da je Rusija ujedinjena iza ratnih napora u Ukrajini, što potvrđuju i mnoge ankete. Ipak, ankete u ovom trenutku predstavljaju samo deo hibridnog ruskog arsenala kojim se gradi iluzija ogromne podrške. U okruženju u kojem možete završiti na robiji zbog kritike ruske agresije, ne možete očekivati neke druge rezultate takvih pseudo anketa. Ipak, ruski opozicioni aktivista Aleksej Minjailo (Миняйло) je kroz projekt „Chronicles“ pokazao da je ruski narod iscrpljen nakon 1.000 dana rata. Čak 84 odsto Rusa želi da se vlast fokusira na unutrašnje poslove, dok preko polovine želi mir sa Zapadom. Istovremeno, 63 odsto stanovništva očekuje mirovni sporazum sa Ukrajinom uz međusobne ustupke.
Iako je u septembru ove godine predsednik Zelenski izjavio da je kraj rata bliži nego što mnogi misle i Ukrajinci su sve umorniji od rata sa Rusijom. Prema istraživanju Gallupa iz oktobra 2024, 52 odsto Ukrajinaca bi želelo da vidi početak pregovara o okončanju rata što je pre moguće. Zanimljivo je da priličan broj Ukrajinaca koji su za pregovore o brzom završetku rata veruju da bi trebali biti otvoreni za ustupanje dela teritorije u zamenu za mir. Rastući umor od rata se posebno vidi kod populacije koja smatra da se Ukrajina mora boriti do pobede. Nakon agresije Rusije 2022, 73 odsto Ukrajinaca je bilo tog stava, da bi taj broj 2023. pao na 63 odsto, a u poslednjem istraživanju na 38 odsto. Očigledno je da brzi mirovni pregovori postaju imperativ političkim elitama i u Moskvi i u Kijevu.
Pored ekonomskih i socijalnih pokazatelja, intezitet borbi i povremena nuklearna retorika upravo ukazuju da zaraćene strane pokušavaju obezbediti što bolje pozicije u potencijalnim mirovnim pregovorima. Dok ukrajinska vojska nastoji da zadrži deo kurske oblasti, ruska vojska nastavlja sa napadima u donjeckoj oblasti koji donose ograničeni teritorijalni dobitak uz nesrazmerne ljudske i materijalne žrtve. Paradoksalno je da sve nedavne operacije imaju isključivo ograničeni, taktički značaj koji se u pregovaračkom procesu može lako izgubiti.
Uspeh budućih pregovora će zavisiti od mnogih faktora, ali najvažniji je interes SAD i Kine da doprinesu svetskom miru i obezbede dugotrajne i održive bezbednosne garancije mirovnog sporazuma. Ratna iscrpljenost zaraćenih strana i njihova zavisnost od strane podrške može dovesti do određenih ustupaka i konsekventno do uspeha pregovora. Ipak, ne treba potceniti opasnost od zamrznutog konflikta koji bi eventualno mogao poslužiti samo kao predah i polazna osnova za sistematske pripreme za novi rat. Posredovanje trećih strana je poželjno, ali duboko upitno u situaciji kada bi medijator tih pregovora trebao predstavljati i garanta za poštovanje svih stavki iz sporazuma. Negativan primer nam predstavlja sporazum iz Minska gde posrednici (OEBS, Francuska i Nemačka) nisu uspeli da nametnu implementaciju postignutog dogovara i uspostavljanje mira. Upravo zbog toga, a uzimajući u obzir globalnu geopolitičku kompoziciju moći, mir mora biti nametnut, a sporazum dugotrajno održiv, ukoliko ga budu želeli i podržavali i SAD i Kina.
GLOBALNA PREVIRANJA
Rat u Ukrajini ostaje žarište globalnih geopolitičkih previranja, sa potencijalom za dalju eskalaciju, ali i mogućnostima za mir. Ne treba biti nerealan optimista jer su i dalje sumorne perspektive za mir uz spiralnu tendenciju povećanja vojne potrošnje, uvećanja kapaciteta proizvodnje odbrambenih industrija i generisanje novih formata bezbednosnih partnerstava. Pored toga, kredibilitet UN je nepovratno urušen čemu je doprinela nesposobnost da se reformiše i prilagodi geopolitičkim izazovima. Međutim, ne treba biti ni apokaliptični pesimista jer postoje interesi moćnih sila da dođe do mira. Ključni bezbednosni izazovi savremenog sveta zahtevaju odlučnu koordinaciju Vašingtona i Pekinga jer je legitimitet međunarodnih organizacija urušen. Evropska bezbednosna arhitektura, energetska stabilnost i globalna pravila igre umnogome će zavisiti od rešenja ovog konflikta, čineći ga jednim od najvažnijih bezbednosnih izazova našeg vremena.
U globalnom kontekstu, Srbija ne predstavlja faktor koji može da utiče na geopolitički kontekst. Međutim, to ne znači da zarobimo naše društvo u istorijskim predrasudama, tabloidnoj retorici i borbi za politički rejting. Sebi ne smemo dozvoliti izdaju vrednosti na kojima nam društvo počiva i principa koji bi su nam svetionici za buduće naraštaje. Istorija nas uči da je Drugi svetski rat bio generisan izdajom vrednosti i principa kada su Sudeti predati pragmatičnim potpisima Čembrlejna i Daladijea u Minhenskom sporazumu u vreme kada je Pakt Staljina i Hitlera već bio na snazi. Danas sagledavamo opasnosti rata u Ukrajini sa kojima se suočava civilizacija, a zaboravljamo da je i to omogućeno tolerancijom ruske invazije Krima i Donbasa 2014. što je i dovelo do nezajažljivih imperijalnih ambicija. Možda je u pravu predsednik Vučić kada kaže da se kao mala zemlja trebamo „sakriti ispod kamena dok nevolje prođu“. Ali ako nam ispod tog kamena ostanu naše vrednosti i principi, onda se možemo upitati i zbog čega postojimo kao nacija. Kroz novu Strategiju spoljne politike moramo i nama i svetu jasno pokazati da smo deo evropske zajednice i evropske bezbednosne arhitekture.