Foto: BBC
Autor: Nikola Lunić, izvršni direktor Saveta za strateške politike
Ukrajinska kriza je pokazala sav besmisao balansirane spoljne politike i neodrživost vojne neutralnosti Srbije. U kontekstu globalne nestabilnosti i nebezbednosti, posledice po zemlju bi trebalo minimizovati jedinstvenim tržištem, zajedničkom spoljnom politikom i kolektivnim bezbednosnim mehanizmom.
Prva žrtva svakog sukoba je istina. Na istoku Evrope ona je odavno umrla i sad bespomoćno očekujemo ratna dejstva koja će svim involviranim stranama doneti samo patnju, jad i čemer. A mnogi analitičari i medijski eksperti za svaku oblast, kao po pravilu, javnosti prezentuju sopstvenu sigurnost u “nešto” što je najveći neprijatelj jedinstva, a smrtni neprijatelj društvene tolerancije.
Sumnja u sve, a pre svega u samog sebe, kao i preispitivanje svih odluka i stavova predstavlja garanciju napretka i budućnosti za neku zajednicu. U suprotnom smo samo saučesnici s navijačkim emocijama u širenju mržnje, defetizma i dekadencije. Ostrašćenim stavovima ne pomažemo ni sopstvenoj zemlji ni involviranim stranama u niti jednom sukobu. Kad se nakon rata sumira bilans svih žrtava i razaranja, jedan deo krivice sasvim sigurno snosi i neodgovorna uređivačka politika pojedinih medija.
ESKALACIJA KRIZE: U predvečerje mogućeg sukoba sve je spremno za vojne operacije. Koncentracija snaga sa ruske strane i njihovo lociranje na početne operativne pozicije su izvršeni, spektar hibridnih dejstava je intenziviran, medijska propaganda je dinamična, dok je diplomatski jaz sve dublji i odaje utisak nepremostivosti. Istovremeno, geostrategijski ulozi se povećavaju i Putin sprovodi vežbu ruskih strateških snaga “Grom”, koja podrazumeva podizanje borbene gotovosti za ruske nuklearne sposobnosti, a sve s ciljem odvraćanja NATO snaga u slučaju intervencije u Ukrajini. Sa druge strane, Zelenski najavljuje preispitivanje Budimpeštanskog memoranduma koji se pokazao nefunkcionalnim, što bi podrazumevalo mogući povratak Ukrajine u nuklearne svetske sile.
Ukrajina definitivno nije više ona zemlja iz 2014. kada su joj okupirani delovi teritorije. Danas ima gotovo 100.000 vojnika više, s najavom da će u naredne tri godine taj broj uvećati za još 100.000. Oružane snage svakodnevno se naoružavaju sofisticiranim borbenim sistemima i tako podižu cenu eventualne invazije. Iako naoružavanje jedne zemlje po definiciji predstavlja faktor odvraćanja, u uslovima kada zemlja poput Ukrajine nema formalnog saveznika i nije deo kolektivnog sistema bezbednosti to može predstavljati i dodatni motiv za napad s ciljem uništenja operativnih sposobnosti njenih oružanih snaga.
U političkom i privrednom kontekstu Ukrajina se sve više približava EU, a svoju posvećenost integraciji EU i NATO ugradila je i u svoj ustav. Vojno prisiljavanje Kijeva na ustupke u pogledu sopstvenog suvereniteta, teritorijalnog integriteta i samoopredeljenja neće rešiti konflikt već kreirati još više problema, kako za Evropu tako i za svet globalno. Na kraju, važno je naglasiti da Ukrajina beskompromisno priznaje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, bez kalkulacija i bez ikakvih uslova.
Deeskalacija je malo verovatna jer Rusija tako neće ostvariti svoje ciljeve koje je Putin definisao kroz rusku verziju Monroove doktrine, dok dugotrajno održavanje napetosti nije izgledno i limitirano je resursima. Supremacija vojne moći omogućila bi Moskvi u ovom trenutku ostvarenje svih zadatih vojnih ciljeva, ali bi dugoročno bila devastirajuća za rusku stranu. Ratove nikad u istoriji nije dobijalo “srce u junaka i svetlo oružje” već su pobede donosila tri opredeljujuća faktora: bruto nacionalni dohodak, demografski kapital i potencijal kreiranja savezništva. Rusija je, nažalost, devalvirala pomenute resurse i sa globalnog uticaja skliznula na regionalni, što Kremlj ne može još da prihvati. Ono što je Moskva sigurno postigla ovom krizom (a nije želela) jeste revitalizacija NATO, pomeranje fokusa SAD na evropsku bezbednost, viši nivo kohezije EU, kao i porast rejtinga NATO u tradicionalno neutralnim zemljama. Bez obzira na to kako će se dalje razvijati ova kriza, EU je eksplicitno dokazala svoju vojnu irelevantnost i neophodnost simbioze s NATO u spoljnopolitičkom kontekstu.
POSLEDICE PO SRBIJU: Ukrajinska kriza je pokazala sav besmisao balansirane spoljne politike i neodrživost vojne neutralnosti Srbije. U kontekstu globalne nestabilnosti i nebezbednosti, posledice po zemlju bi trebalo minimizovati jedinstvenim tržištem, zajedničkom spoljnom politikom i kolektivnim bezbednosnim mehanizmom. Nažalost, naše Ministarstvo spoljnih poslova ne može se baš pohvaliti efikasnim upravljanjem krizama. Tako se i sada “izgubilo” u procepu tzv. balansirane politike i suočeni sa eksplicitnom opasnošću pozvala građane Srbije da sami razmotre napuštanje Ukrajine. Građani Srbije moraju biti upoznati sa opasnošću i verovatnom nemogućnošću evakuacije u slučaju otvorenog ratnog sukoba, a ne da se sajt institucije zloupotrebljava za promociju aktivnosti resornog ministra i posledično podizanje njegovog ličnog političkog rejtinga.
Ne treba sumnjati da će se dosadašnji spoljnopolitički kurs Srbije nastaviti ukoliko to bude moguće, posebno u vremenu predizborne kampanje. Međutim, u slučaju sukoba Srbija će morati da postavi interese ispred emocija i konačne odluke donese u skladu s našim strateškim ciljem integracije u EU. Svaka kriza predstavlja veliki rizik, ali i mogućnost. Zato institucionalno treba da se analiziraju krize, procenjuju posledice i da se svrstavamo isključivo u skladu sa interesima naše zemlje. Jer prava i pouzdana savezništva uvek se grade u trenucima krize ili neposredno pre nje, a ne po njenom završetku.
ZAVODLJIVI PRESEDAN: Međutim, istina je i da Zapad snosi deo odgovornosti ishitrenim priznavanjem nezavisnosti Kosova 2008, kada je kreiran opasan presedan za sve etničke konflikte širom sveta. Neubedljivost teze o jedinstvenom slučaju Kosova i zavodljivost presedana koji obavezuje na jednako postupanje u budućim slučajevima iste sadržine doveli su ceo svet na ivicu sukoba. Nepostojanje međunarodnog konsenzusa o pravilima za stvaranje novih država i jednakim uslovima na pravo na samoopredeljenje ultimativno nameće kreiranje novih globalnih principa. Ukoliko je evropska politika Vestfalskog mira zastarela, a principi suverenosti i jednakosti nacija na kojima je sporazum počivao prevaziđeni, onda se mora postići opšteprihvaćeni konsenzus o međunarodnim normama koje će generisati održivu budućnost. U suprotnom, diplomatija ultimatuma i vojne sile će postati norma, a u uslovima ovakve brzine tehnološkog razvoja postaviće se pre ili kasnije pitanje i opstanka civilizacije.
U svemu tome opravdana je sumnja i u kredibilitet medijatora, odnosno autoriteta za postizanje međunarodnog konsenzusa. Kao i mnoge međunarodne institucije koje se više bave ličnim privilegijama nego osnovnim ciljevima rada, UN je odavno izgubio dignitet. I opravdano se možemo zapitati da li čekamo neki svetski rat (kao u slučaju Lige naroda) da se pristupi reformi, reorganizaciji ili uspostavljanju nove međunarodne organizacije koja bi počivala na dogovoru, posvećenosti, podršci i primenjenom iskustvu iz prethodnog perioda.
Pri zauzimanju stavova trebalo bi imati na umu da je objektivna istina nedostupna, a naše ocene nekog događaja uglavnom se zasnivaju na mnoštvu subjektivnih istina, iz čega se kasnije kreira istorija. Ali čiju istoriju više volimo, istoriju pobednika ili istoriju žrtve? I da li nam smrtni grehovi (gordost, srebroljublje, zavist, zlopamćenje ili lenjost) utiču na mišljenje? U svakom slučaju, i Ukrajina i Srbija imaju svoju sudbinu iako je još ne znaju. Pre tog saznanja imamo život koji moramo proživeti, borbu koja će se svakodnevno voditi i vrednosti za koje je časno umreti.
Izvor: Novi Magazin