Foto: AP
Autor: Marko Babić redovni profesor na Univerzitetu u Varšavi i saradnik Saveta za strateške politike
Bez obzira na situaciju u Ukrajini, Amerikancima je Kina najveći izazov, a ne Rusija. SAD usled ograničenih resursa moraju da biraju gde će koncentrisati svoje glavne snage, a bez sumnje je to region Indo-Pacifika. To su, između ostalog, elementi koji utiču na odluku Kremlja da je vreme da se krene u akciju u Ukrajini.
Rusija se neće povući. Najverovatniji scenario možda neće obuhvatati invaziju punog kapaciteta, ali izgledne su akcije manjeg obima sa delimičnim zauzimanjem određenih delova teritorije današnje Ukrajine. Barem na početku.
Realnost je da su za Zapad neprihvatljivi ruski uslovi koji su zvanično objavljeni na strani ruskog Ministarstva inostranih poslova. Sa druge strane, na granici sa Ukrajinom se već nalazi velika koncentracija ruskih snaga (procene govore između 130.000 i 150.000 vojnika), kao i nove oklopne jedinice upućene u Belorusiju. Ruska Federacija je evakuisala svoje diplomate iz Kijeva (uostalom, kao i većina zapadnih zemalja).
Dakle, opasnost ratnih dejstava je na vrlo visokom nivou. Zasad ostaje nejasno hoće li ipak doći do invazije na celoj teritoriji Ukrajine ili ne. To će zavisiti od odgovora ukrajinske vojske, ali i od reakcije zapadnih zemalja.
Na Zapadu postoje dileme koliko je zahtev Rusije za zaustavljanjem procesa širenja NATO-a na Istok samo zastrašivanje, a koliko realna pretnja po cenu rata u Ukrajini. Ipak, moramo znati (a toga je svesna i ruska strana) da bi proširenje koje uključuje Ukrajinu ili Gruziju značilo ulazak NATO-a u ratno stanje sa delovima tih država koje smatraju okupiranim (Donjecka Republika, odnosno Abhazija i Južna Osetija). Pitanje je da li bi NATO, odnosno sve njene članice, pristao na takvo stanje stvari na terenu.
Kako god, suština garancija koje traži Putin od Zapada jeste de facto potvrda prava Rusije na svoju legitimnu zonu uticaja. U prvom redu stvaranje slavenskog jezgra (Rusija-Belorusija-Ukrajina), a zatim vršenje pritiska na istočnoevropske države članice NATO-a u kontekstu njihove “finlandizacije”. To je strategija koju Rusija vrlo konsekventno sprovodi od vremena implementacije dva programa modernizacije ruske armije (već ostvarenog oko 70 odsto u kontekstu naoružanja i opreme).
Osim toga, Kremlj je došao do zaključka da je sada najbolje vreme za realizaciju strategije obnove ruskog uticaja u ovom delu sveta. Pre svega, relativno nedavni Bregzit za Kremlj je dobrodošao jer redefiniše Evropsku uniju kao kontinentalnu organizaciju, što u suštini znači dominirajuću poziciju Nemačke (dok je Velika Britanija bila u Uniji to nije bio slučaj).
Sasvim nedavna promena vlasti u Nemačkoj i predstojeći izbori u Francuskoj stavili su dve glavne zemlje Evropske unije u defanzivu. U SAD podrška Bajdenu se urušava jer se republikanci spremaju da povrate vlast i blokiraju nominacije za stotine ključnih pozicija u američkoj administraciji. Zahvaljujući visokim cenama nafte i gasa, Moskva ima sredstva za finansiranje velikih vojnih operacija.
Dakle, kriza ili rat u Ukrajini je put Rusije u ostvarenju svog strateškog cilja – revizije sadašnjeg sistema bezbednosti u Evropi. U tom smislu, bilo kakve sankcije Rusiji koje bi Zapad uspostavio cena su koju je Rusija spremna da plati za njegovo ostvarenje.
TAKTIČKA PREDNOST: Ne sme se ispustiti iz vida činjenica da Rusija i Kina deluju u određenoj strateškoj sinergiji i pored određenih nesuglasica. Danas imamo dve otvorene krize – ukrajinsku u Evropi i Tajvan u Indo-Pacifiku. SAD su u situaciji da ne mogu da deluju istovremeno na obe krize. I to je već taktička prednost koju su postigli najveći američki rivali. Čini se da je u Evropi situacija po Zapad komplikovanija. Zapadna Evropa se u poslednjih 30 godina faktički razoružala jer sistemski nije investirala u moderno naoružanje. I dalje traju diskusije da li je dva odsto GDP-a za vojsku previše ili ne.
Može se slobodno reći da je danas upitan evropski stub NATO-a jer je cela koncepcija bezbednosti u Evropi oslonjena na američki nuklearni kišobran i američku vojnu prisutnost. Još je važnije što određene evropske članice NATO-a imaju različito viđenje koncepcije bezbednosti. Jednostavno, njihov geografski položaj utiče na njihovu optiku bezbednosti.
Poljska, Rumunija i Baltičke zemlje u Rusiji vide direktnu egzistencijalnu opasnost za sebe, Nemačka kao već dominirajuća ekonomska sila u Evropi, u Rusiji vidi pre svega ekonomskog partnera i mogućeg globalnog saveznika (recimo Severni tok 1 i 2 će Nemačkoj omogućiti poziciju glavnog energetskog distributera u Evropi sa svim političkim implikacijama te pozicije), Francuska je koncentrisana na jug Evrope i države Sahela, dok je Velika Britanija najbliža američkom konceptu bezbednosti u Evropi. To je velika razlika u odnosu na evropsko jedinstvo iz vremena Hladnog rata, konfrontacije sa Sovjetskim Savezom i opasnosti izbijanja novog svetskog konflikta.
Ne manje važna jeste i politička razjedinjenost u samoj Evropskoj uniji oko ključne dileme vezane za budućnost organizacije između federalizacije Unije i održanja dosadašnje koncepcije saveza nacionalnih država. Zbog toga imamo neku vrstu strateške blokade u smislu reagovanja na svetske izazove i jedinstvene politike koje u suštini nema.
Ali, bez obzira na situaciju u Ukrajini, Amerikancima je Kina najveći izazov, a ne Rusija. Strateški, to je njihov egzistencijalni protivnik jer teži ne revizionizmu odnosa kao Rusija već uspostavljanju sasvim novih odnosa na globalnom nivou. Ako Kinezi uspeju da politički, ekonomski i vojno zaštite svoj “Pojas i put”, neće morati čak vojno ni zauzimati teritorije u Indo-Pacifiku. Jednostavno će “istisnuti” SAD u zapadnu hemisferu i na taj način okončati 600-godišnju geopolitičku dominaciju Zapada.
Ozbiljno je pitanje kako će se u toj novoj situaciji snaći Japan, Južna Koreja ili Australija (mada se već nešto preduzima – recimo antikineski AUKUS Pakt iz 2021. koji povezuje SAD, Veliku Britaniju i Australiju u smislu tehničko-odbrambene saradnje). Ipak, SAD usled ograničenih resursa moraju da biraju gde će koncentrisati svoje glavne snage. Bez sumnje je to region Indo-Pacifika ne zato što je Evropa možda manje važna već zato što Amerikanci prepoznaju kvalitativno ozbiljniju pretnju po svoje interese upravo u tom delu sveta. Sve su to elementi koji utiču na odluku Kremlja da je vreme da se krene u akciju u Ukrajini.
OGRANIČEN MANEVARSKI PROSTOR: Ipak, treba se podsetiti da je globalna ravnoteža snaga suma regionalnih ravnoteža snaga. S tačke gledišta NATO-a njegovo evropsko istočno krilo jedno je od kritičnih regionalnih ravnoteža i upravo je ono danas ugroženo. Ali zbog svega navedenog SAD i zapadne sile imaju ograničen manevarski prostor za ozbiljnije delovanje u Ukrajini. Tim pre što su svesne da će konsolidacije stanja posle pandemije (koja je već ostavila duboke posledice, kako ekonomske tako i društvene) ponovo definisati svetske odnose. Ako se Zapad “probudi” u novoj stvarnosti u kojoj je Kina uspela da oformi “vlastiti zatvoreni sistem Evroazije”, imaćemo situaciju nove podele sveta na dva velika bloka i novi hladni rat u kojem će u daljoj perspektivi Zapad teško moći očuvati dominaciju.
Zbog toga nova američka strategija nacionalne bezbednosti otvoreno govori o sledećim prioritetima: 1. Kina i Indo-Pacifik, 2. Rusija i istočna Evropa, 3. Trećerazredni teatri delovanja.
Upravo je i Balkan svrstan u treću kategoriju američkog interesovanja, i to se već neko vreme primećuje. Možda iz perspektive Srbije takva situacija i nije tako loša. Nakon 30-godišnjeg relativnog geopolitičkog zatišja ponovno se otvaraju perspektive novog zauzimanja pozicija. Srbija mora ozbiljno da analizira globalnu situaciju i da ovog puta spremno zauzme poziciju koja joj pripada. Smatram da je izlazna pozicija u ovoj novoj situaciji dobra, ali da treba ozbiljno, pažljivo, odlučno i blagovremeno reagovati na sve eventualne mogućnosti koje se mogu otvarati.
Izvor: Novi Magazin