Foto: Russian Defense Ministry Press Service
Autor: Dragan Šutanovac Predsednik Saveta za Strateške Politike
Raspoređivanje vojnog kontigenta Organizacije dogovora za kolektivnu bezbednost (ODKB) u Kazahstanu radi zaštite režima predstavljaće prekretnicu za celi postsovjetski prostor. Međutim, geopolitičke posledice će se odraziti na direktan ili indirektan način i na celu centralnu Aziju i paradoksalno dovesti do dalje destabilizacije i repozicioniranja spoljnopolitičkih uticaja.
Iako je sam povod nasilnih demonstracija bio banalan (poskupljenje tečnog gasa za 140% odnosno sa 0.10 na 0.24 evra), očigledno je da se Kazahstan suočava sa strukturnim društvenim nezadovoljstvom, materijalnom neravnopravnošću stanovnika i okoštalom političkom autokratijom koja je zarobila državnu upravu. Neophodnost poskupljenja energenata je uzrokovana krizom energetskog sistema do kojeg je došlo usled činjenice da su Rusija i Kina napravile dugoročne povoljne uslove za kupovinu energenata od Kazahstana a s obzirom da nije investirano u modernizaciju postrojenja cena energenata je poskupela za domaće tržište. Kolaps u energetskom sektoru izazvalo je i masovno “rudarenje” kriptovaluta od strane stotinu hiljada kineskih kompanija koje su se zbog jeftine energije, nepostojanja legislative i sistemske korupcije preselile u Kazahstan gde iscrpljuju ceo energetski sistem države.
Uprkos činjenici da je predsednik Kazahstana Кasim Žomart Tokajev na vlasti već skoro tri godine, demonstranti su bes usmerili i na njegovog prethodnika Nursultana Nazarbajeva, koji je zadržao moćnu ulogu u bezbednosnom aparatu kao i politički uticaj. Nazarbajev je u spoljnopolitičkom kontekstu balansirao sa Rusijom, Kinom, SAD, EU i Turskom, dok se Tokajev fokusirao isključivo na odnose sa Moskvom i Pekingom. Kina je veoma zadovoljna sa odnosom nove vlasti Kazahstana prema Ujgurima, kao i sa zajedničkim projektom ekspoatacije uranijuma i proizvodnje gorivih sklopova za nuklearne elektrane. U taj projekt je uključena kineska korporacija China General Nuclear Power Corporation (CGNPC) za koju postoje indicije da radi na unapređenju vojnih sposobnosti nuklearnog potencijala Kine. Samim tim, razumljivi su kineski strateški interesi u Kazahstanu i diplomatski veoma osetljiva retorika u odnosu prema ruskoj intervenciji.
Simptomatično je da se sada čak ni od strane zvaničnika ne koristi ime glavnog grada Nursultan, već samo eufemizam „glavni grad“. U svakom slučaju, aktuelna dešavanja u Kazahstanu predstavljaju samo jedan u nizu nasilnih sukoba poput onog 2011. godine u gradu Žangaozen kada je policija ubila 16 radnika naftnog sektora. Nažalost, nema jasnih pokazatelja da će nedavni nemiri biti i poslednji.
Kako bi se ispunio formalan razlog za angažovanje snaga ODKB (član 4. Sporazuma), predsednik Tokajev je demonstracije okarakterisao „činom agresije od strane međunarodnih terorističkih skupina koje su prošle posebnu obuku u inostranstvu” . Međutim, kompromitacija i nedoslednost ODKB se već dokazala u ignorisanju niza revolucija i etničkog nasilja u Kirgistanu, sukoba Jermenije i Azerbejdžana, kao i kratkih borbi Kirgistana i Tadžikistana. Primer Jermenije nam posebno apostrofira značaj saveznika i beskorisnosnost formalnog članstva u fiktivnom bezbednosnom savezu za koji je sve jasnije da je isključivo i jedino u funkciji interesa Moskve. Uprkos savezništvu, ODKB i Rusija nisu reagovali na napade i narušavanje vazdušnog suvereniteta Jermenije, a još paradoksalnija je činjenica da je ODKB članica (Belorusija) kontinuirano izvozila rakete Azerbejdžanu za višecevne lansere raketa “Polonez” dok su trajala borbena dejstva. U svim tim slučajevima, Moskva se liberalnim pristupom pozivala na ljudska prava ili suverenitet opravdavajući tako neangažman ODKB, dok se u slučaju Kazahstana konzervativnim pristupom poziva na ugroženu bezbednost i destabilizaciju regiona od strane imaginarne treće sile. Zbog svega navedenog, može se zaključiti da se ODKB ipak pozicionirao samo kao formalni bezbednosni savez koji je dokazao da pruža iluziju bezbednosti svojim članicama, te da su sve preuzete ODKB obligacije nižeg nivoa od nacionalnog interesa i projekcije uticaja vodeće članice.
Zvanično se vojne snage ODKB u Kazahstanu sastoje od oko 3.000 ruskih vojnika, 500 beloruskih, 200 tadžikistanskih i 70 jermenskih vojnika. Njihov deklarisani zadatak će biti da štite strateške objekte odnosno kritičnu državnu infrastrukturu i navodno neće učestvovati u suzbijanju demonstracija. Međutim, njihovo prisustvo omogućiće kazahstanskim bezbednosnim snagama da se sa mnogo većom žestinom obračunaju sa demonstrantima. Komandant mirovnog kontigenta ODKB je general pukovnik Andrej Serdjukov, inače komandant ruskih vazdušno-desantnih snaga, a sve angažovane jedinice poseduju visoki nivo obučenosti vojnika sa stvarnim borbenim iskustvom iz Ukrajine. Iako zvaničnici tvrde da ove snage neće biti korišćene protiv demonstranata, u njihovom sastavu se nalazi i savremeni sistem za elektronsko ratovanje koji je namenjen i za lociranje, nadgledanje, ometanje i napad na civilne GSM komunikacije.
Brzim slanjem značajnih snaga u Kazahstan, Moskva je eksplicitno pokazala spremnost da sa vojnim potencijalima štiti sopstvene spoljnopolitičke i poslovne interese. I ne treba imati sumnju da će u slučaju pogoršanja situacije poslati i dodatne snage. Nameće se pitanje da li je Rusija unapred bila spremna za kazahstansku krizu. Bez obzira što takva situacija neće pomoći u rešavanju osnovnih društvenih problema u Kazahstanu, Moskvi će pružiti niz pogodnosti koje će se sve zasnivati na ruskom vojnom prisustvu. Istovremeno je koalicionim angažmanom obezbedila formalni politički legitimitet ODKB koji je odavno ostao bez kredibiliteta.
Nesporno je da rusko vojno prisustvo neće biti jeftino za Kazahstan po pitanju očuvanja suvereniteta, ali i slabljenja svake buduće vlasti koja će konstantno morati da pruža dokaze lojalnosti. Već se čuju javni pozivi u Moskvi za naplatu vojnog angažovanja kroz priznanje Krima, vraćanje ćirilićnog pisma i uvođenje ruskog kao drugog službenog jezika. Međutim ono što je u ovom trenutku realnije, a podseća na odnose Srbije i Rusije u vanrednim situacijama prilikom kojih Srbija uplaćuje unapred sredstva za angažovanje ruskih potencijala, Kazahstan će izvesno i direktno finansijski platiti angažovanje trupa ODKB. Zamenik predsedavajućeg ruske Državne dume je čak predložio da se ruski vojni kontigent zadrži zauvek u Kazahstanu kako bi štitio populaciju ruskog govornog područja. Vokabular ruskih nacionalista odavno ne priznaje suverenitete postsovjetskih republika, ali sada prelazi sa zaštite nacije i “ruskog sveta”, na vojnu zaštitu ruskog jezika. Danas se u Moskvi ne govori o prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, već o Ruskom svetu, a Patrijarh cele Rusije je još precizniji pa se u svojoj božićnoj čestitki posebno obraća vernicima sa teritorije “istorijske Rusije”.
Očigledno je da je cela međunarodna zajednica, a posebno zapadna, ostala zatečena brzim razvojem nekontrolisanog nasilja u veoma zatvorenom i konzervativnom Kazahstanu što ukazuje da su male šanse za umešanost treće strane. Čak ni vodeći svetski mediji nisu adekvatno izveštavali iz ove srednjoazijske zemlje, a sve su vesti uglavnom plasirane preko Moskve. Ono što još više brine je nedostatak adekvatne reakcije međunarodne zajednice uključujući UN i OEBS. Ovo može poslužiti kao još jedan dokaz da kod Zapada opada interesovanje za postsovjetski prostor.
Kazahstan će se u narednom periodu suočiti sa mnogo većim očekivanjima od Moskve što će ograničiti odnose ove zemlje i sa Zapadom i sa Kinom. Osim mogućnosti uspostavljanja veće autonomije za severne regione Kazahstana, ruski vojni angažman bi posledično mogao da monopolizuje tržište nafte i gasa u centralnoj Aziji. Do sada su vlasti Kazahstana odbacivale pritisak Moskve da prihvati dogovor o regionalnoj standardnoj tarifi Evroazijske ekonomske unije (EAEU) na cene nafte i gasa koja bi Rusiji dala kontrolu nad trgovinom tim energentima između Kine i centralne Azije. Za Rusiju bi to predstavljao ogroman pregovarački potencijal u budućim dogovorima sa Kinom, dok bi Kazahstan izgubio ionako krhku privrednu samostalnost, a dobio nesigurnu predvidljivost.
Iako je Putin naglasio da neće dozvoliti destabilizaciju kroz scenarij “obojenih” revolucija, činjenica je da će rusko vojno prisustvo, iako najavljeno kratkotrajno, povećati tenzije i u samom Kazahstanu, ali i u centralnoj Aziji. Simptomatično je da je i kineski predsednik Si Đinping ponudio Tokajevu podršku Pekinga. U diplomatskom kontekstu, njegove reči ukazuju na jasno iskazan kineski interes i želju da se, u ovom trenutku, projekcija uticaja ne dovodi u koliziju sa Moskvom.
Paradoksalno je da intervencija neće pozitivno uticati na modernizaciju društva, poboljšanje uslova života ili kvaliteta državnih institucija, ali će uticati na povećanje nacionalnih animoziteta različitog govornog područja i sve češće slične nasilne demonstracije. Zapad će pomno pratiti dešavanja u centralnoj Aziji, ali nije izgledno da će se postaviti u poziciju pokretača promena, već će se prilagođavati i eventualno iskoristiti spoljnopolitičke benefite.
Na kraju se ipak nameće pitanje koja je to treća strana imala interes da se umeša u unutrašnje poslove Kazahstana. Ukoliko se analizira motiv kroz ostvarenje političkog, privrednog i geopolitičkog uticaja odgovor se sam nameće. Da li je tako pokazaće sled dogadjaja.