Zašto nas je Avganistan podsetio na Kosovo

Foto: Reuters

Autor: Dragan Šutanovac, predsednik Saveta za strareške politike

Nedavno je agencija Sputnjik prenela da se američka vojska “išunjala” iz vazduhoplovne baze Bagram, te da je njihovo povlačenje otkriveno nakon dva sata.

Očigledno je da ruski medij zna kako da senzacionalističkim naslovima poveća čitanost jer nisu spomenuli da se izlazak SAD iz Avganistana najavljivao već celu deceniju, posebno u predizbornim obećanjima. Konačno, iako dugo najavljivan tek 29. februara 2020. godine tadašnji predsednik SAD Tramp potpisao je u Dohi glavnom gradu Katara ugovor o povlačenju savezničkih trupa iz Avganistana, po kojem je rok za povlačenje bila sredina 2021. godine.

Nakon 20 godina sukoba u Avganistanu i izgubljenih 2.448 američkih vojnika, taj plan je ušao u operacionalizaciju. Teško da iko može da bude zadovoljan načinom na koji se plan povlačenja odvijao, ali o elementima svih događaja koji su usledili nakon potpisivanja sporazuma pa do njegovog sprovođenja, javnost će tek biti upoznata obzirom da su učinjeni kontradiktorni propusti. Koje su ciljeve ostvarile SAD sa svojim saveznicima i kakva je perspektiva tog regiona, ostaje pitanje za analitičare koji prate dešavanja u tom delu sveta. Nažalost, tragične posledice desetogodišnjeg angažovanja Rusije u Avganistanu, sa izgubljenih 15.000 ruskih vojnika, danas izučavaju samo retki istoričari.

Srpska javnost a posebno izvršna vlast je ipak više fokusirana na bezbednost našeg regiona i zato veoma ceni doprinos NATO misije KFOR obezbeđenju mira i stabilnosti u južnoj srpskoj pokrajini. Misija KFOR trenutno broji preko 3.800 vojnika iz 28 zemalja, ali nažalost, među tih 28 zemalja nije i Rusija koja se 2003. godine “išunjala” sa Kosova i BiH ostavivši “braću” bez obrazloženja, ali i bez zaštite. Euforiju kosovskih Srba zbog dolaska ruskih vojnika, ubrzo je zamenilo razočarenje i neverica nakon odluke predsednika Putina iz 2003. o povlačenju ruskih mirovnih snaga sa prostora bivše Jugoslavije.

Sa ove distance može se eksplicitno ustanoviti da je operacija zauzimanja aerodroma “Slatina” 12. juna 1999. predstavljala samo sredstvo za pozicioniranje Rusije u pregovorima oko raspodele sektora i učešća u misiji KFOR. Obrt pompezne operacije je usledio nakon suočavanja sa činjenicom da navodno niti jedna zemlja nije dozvolila prelet ruskih aviona sa podrškom, iako je Rusija imala kapacitet da svoje trupe snabdeva pomorskim putem što nisu želeli da čine. Nakon samo šest dana i formalizovanim Ugovorom ministara odbrana SAD i Rusije iz Helsinkija, Moskva je odustala od zahteva da imaju svoju zonu odgovornosti, te je navodno željenu participaciju od 10.000 vojnika svela na maksimalnih 3.616 ruskih mirotvoraca. Javnost je upoznata i da su ruski vojnici potom doživeli blokadu raspoređivanja u Orahovcu što je bio jasan pokazatelj nemogućnosti projekcije uticaja na terenu. Tada je već bilo jasno da je misija završena i da je vreme za postepeno izvlačenje. Ipak, za srpski narod je čak i simbolično učešće Rusije u misiji KFOR bilo od izuzetnog značaja, posebno na lokacijama njihovog rasporeda (Srbica, Mališevo, Kosovska Kamenica i prištinski aerodrom). Sa ove vremenske distance možemo doći do izvesnog zaključka da bi rusko prisustvo na Kosovu moglo da spreči martovski pogrom 2004. godine.

Iako pojedini Moskvi naklonjeni analitičari pokušavaju opravdati razloge povlačenja ruskog kontingenta smanjenom operativnom odgovornošću, ili kao razloge navode zahtevna finansijska sredstva i nemogućnost logističkog snabdevanja, pravi razlozi leže u geostrategijskim interesima Rusije u kojima se značaj Srbije nije uklapao. Činjenica je da predstavnici vlasti iz Moskve nikada nisu zvanično saopštili zbog čega su napustili KiM. Istina jeste da je Moskva povlačenjem svog kontingenta nešto uštedela. Prema podacima iznesenim u ruskoj Dumi, to je oko 20 miliona dolara godišnje povlačenjem kontigenta iz BiH, a oko 69 miliona dolara i 60 miliona rubalja godišnje povlačenjem sa KiM. Ali ti iznosi deluju minimalno u odnosu na dve milijarde dolara koliko je te 2003. Kremlj potrošio za obeležavanje 300. godišnjice postojanja Sankt Peterburga.

Štednja je za Kremlj uvek bila nepoznanica, posebno u kontekstu geopolitičkog pozicioniranja. Iako danas Rusija ima bruto domaći proizvod (BDP) manji čak od šest zemalja NATO, pa čak i od Kalifornije, Teksasa ili Njujorka pojedinačno, i dalje se održava veoma visok vojni budžet koji je za narednu godinu zvanično planiran da bude 51.3 milijarde dolara odnosno na nivou od 2.6% BDP, što uključuje i sve troškove nabavki, istraživanja i razvoja koji se plaćaju u rubljama.

Stvarni razlog Putinove odluke o povlačenju ruskog kontigenta sa prostora bivše Jugoslavije bila je namera Moskve o izgradnji strateškog partnerstva sa Vašingtonom. U to vreme je Moskva pružala snažnu podršku SAD i NATO, što je Putin u svom govoru 2002. i naglasio kada je istakao da je partnerstvo sa SAD od najvećeg značaja za Rusiju, te da je suprotstavljanje terorizmu ključni element ruske spoljne politike. To je bilo evidentno kad se ozbiljno unapredila bilateralna vojna saradnja Moskve i Vašingtona kroz razmenu obaveštajnih informacija, podršku u opremi i naoružanju, odobrenje upotrebe ruskog vazdušnog prostora, kao i koordinaciju sa centralnoazijskim zemljama u kojima su otvorene vazduhoplovne baze SAD. Na žalost, geostrategijski interes Moskve je prevazilazio značaj i ulogu srpskih interesa na Kosovu, tako da je bilo jasno da zbog zaštite Srba, Rusija nije želela da kompromituje perspektivu unapređenja odnosa sa SAD i NATO.

Kuriozitet je da mnoge zemlje participiraju u misiji KFOR sa isključivo altruističkim motivima, bez ukalkulisanih geopolitičkih interesa u regionu. Za razliku od Rusije, Ukrajina je na primer učestvovala u misiji KFOR od samog njenog uspostavljanja i doprinela opstanku Srba, posebno u opštini Štrpce gde su bili raspoređeni. Sada sa inženjerijskom jedinicom obavljaju poslove deminiranja teritorije i inženjerijske podrške lokalnim vlastima. Tako su u mestu Lešak sprečili uništavanje mosta preko reke Ibar na čemu im je i gradonačelnik opštine Leposavić zahvalio. Umesto iskazanog poštovanja Kijevu, u Srbiji možete često u medijima videti antiukrajinske neistine koje ne korespondiraju sa zvaničnim spoljnopolitičkim stavovima Beograda.

Osim toga, opravdano se može sumnjati da Moskva diplomatski ucenjuje Beograd podrškom u Savetu bezbednosti UN u vezi pitanja Kosova. To je posebno uočljivo u slučajevima odstupanja od usklađivanja sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU iako je postignut društveni konsenzus o evropskim integracijama kao spoljnopolitičkom strateškom cilju. Poslednji takav slučaj je odluka Beograda o slanju ambasadora u Damask čime se Bašaru el Asadu eksplicitno priznaje demokratski legitimitet predsednika države, uprkos potpuno suprotnom stavu Brisela.

Prilično je lako dokazati kontinuitet ruskih interesa na Balkanu koji često nisu bili kompatibilni sa srpskim. Tokom 90-tih su trgovali uticajem u Beogradu sa ciljem da se geopolitički pozicioniraju kao kredibilan partner Zapadu, a preko vojnog liferanta Zvonka Zubaka su istovremeno naoružavali Hrvatsku uprkos UN embargu. Kontinuum njihove spoljne politike na Balkanu se jasno vidi u javno dostupnim izjavama ruskih ambasadora u Zagrebu koji su samo striktno sprovodili naloge Kremlja. Aktuelni ambasador Rusije u Zagrebu se praktički odmah po dolasku u Hrvatsku poklonio senima Franje Tuđmana što u diplomatiji predstavlja gest kojim se šalje jasna poruka – i Beogradu i Zagrebu.

Ipak, za promovisanje sopstvenih vrednosti i odbranu nacionalnih interesa u regionu, Srbija ne treba kriviti Kremlj. Dugotrajna levitacija između interesa velikih sila je prouzrokovala zaborav i ignorisanje sopstvenih nacionalnih interesa što je postepeno dovelo do dekadencije društva i besperspektivnosti mladih. U takvom okruženju, sasvim je logična zavodljiva opijenost nacionalizmom i populizmom koji nam ne pomažu kod održive budućnosti ili etabliranja savremenog nacionalnog interesa. Ruska Federacija je samo jedna od velikih i moćnih sila koje neopterećene emocijama, efikasno štiti svoj interes i profitira na regionalnim sukobima prodajući upravo ono najsvetije – ljubav. Svojevremeno je u takvom emotivnom razočaranju u imperijalističku politiku Rusije na Balkanu, naš Jova Jovanović Zmaj inspirativno napisao pesmu Ruskoj diplomatiji u kojoj naglašava: “Hvala ti, hvala, srpska nemajko! Blažen ko u te nade polaže…”. Danas se Jovi odužujemo tako što smo u novosadskoj gimnaziji koja nosi njegovo ime smestili Ruski centar i to na inicijativu Fonda “Ruski svet” kojem je osnovni zadatak delovanja projekcija meke moći Ruske Federacije u inostranstvu. Kao kod svih ljubavi, ne treba gajiti očekivanja, pa neće biti ni razočaranja.

Izvor: Dnevne novine “Blic”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*