Autor: Nikola Lunić, izvršni direktor Saveta za strateške politike Foto: predsednik.rs
Čak je i ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko brzo promenio korektan diplomatski stav da Moskva prihvata svaki dogovor koji postigne Beograd sa Prištinom u “dogovor ne dolazi u obzir ukoliko ga Rusija, u skladu sa svojim interesima, ne odobri”
Svaka imperija projektovala je kroz istoriju svoju moć na različite načine, pri čemu se nikad nijedna nije odricala upotrebe vojnih sposobnosti. Ali geopolitički profit je uvek bio veći kad je moć imperije počivala na zabludama malih naroda nego kad se ostvarivao argumentom sile. Tako je i ruski imperijalizam evoluirao od carskog preko komunističkog do današnjeg ortodoksnog, koji na platformi autokratije plasira stereotipe pravoslavlja i nacionalizma.
Ključni promoter projekcije meke moći kroz koncept “Ruski svet” je nažalost Ruska pravoslavna crkva, a prvi kupac franšize je Srbija s projektom “Srpskog sveta”. I upravo ta franšiza “Srpskog sveta” odličan je primer projekcije imperijalnih interesa u kojima nema profitabilnosti ni za region, a posebno ne za Beograd.
NEJASNI MITOVI: Rusija je po pravilu posvećivala pažnju Balkanu u periodima sopstvenih slabosti, a njena diplomatija je bila utoliko uspešnija koliko je u regionu održavala sukobe i zamrznute konflikte, postavljajući se u ulogu posrednika i najvećeg dobitnika. Tako je srpski istoričar akademik Milorad Ekmečić naveo da je ruska misija na Balkanu uvek nastojala da “jedan nacionalni pokret izigrava drugim i da nikada ne okončava borbu”.
Iako je sasvim logičan i jasan interes Moskve na Balkanu, ostaju nejasni srpski mitovi o vekovnom savezništvu i pravoslavnom bratstvu Srbije i Rusije.
Ne ulazeći u istoriografiju, samo analiza nedavnih dešavanja na Zapadnom Balkanu duboko kompromituje takvo bratstvo i ogoljava imperijalni interes. Zloupotreba i falsifikovanje savremene istorije predstavlja model rada ruske propagandne mašinerije i njenih domicilnih “izvođača radova” s ciljem izolacionističke nacionalne hegemonije. Na taj način kreira se antizapadni i proruski diskurs koji opravdava ratove devedesetih, veliča osuđene ratne zločince i udaljava Srbiju od zajedničkih vrednosti sa EU. I sve to uz nesebičnu podršku ultradesnih i ultralevih političkih ideologija koje je mogao objediniti samo zajednički san o istorijskoj osveti zbog poraza devedesetih, i to uz pomoć ruskog oružja.
Istina je, međutim, veoma bolna i govori nam da je tokom devedesetih Rusija dosledno podržavala politiku Zapada na Balkanu i u skladu s tim delovala je njena diplomatija. Sve rezolucije u Savetu bezbednosti UN koje su se odnosile na Zapadni Balkan bile su podržane od ruske diplomatije. Međutim, za razliku od mnogih zemalja Zapada, Rusija nije poštovala embargo na isporuku oružja već je strategijski osposobljavala oružane snage Hrvatske.
Izrazivši razočaranje ponašanjem Hrvatske, bivši ambasador Rusije u Zagrebu Anvar Azimov to je potvrdio kada je Hrvate podsetio ko ih je u vreme međunarodnog embarga naoružavao i spasavao. Tokom razgovora s trgovcem oružja Zvonkom Zubakom, ambasador je na sopstveni zahtev dobio spisak ruskih isporuka Hrvatskoj s kojima je sagovornik upoznat, ali je insistirao i na potpunoj informaciji o isporučenom PVO sistemu S-300. Iako sudbina sistema S-300 i dalje predstavlja tajnu u Hrvatskoj, ambasador je naglasio da su ga Hrvati dobili da obuzdaju Srbe uoči “Oluje”, a sada se ne zna gde je.
Iako se deklarativno protivila razbijanju Jugoslavije, Rusija je brzo uspostavila bilateralne diplomatske odnose sa Hrvatskom; čak pre i od SAD, Albanije ili Velike Britanije. Njen prvi ambasador u Zagrebu često je javno izjavljivao da Rusija “nikad, ni u najfantastičnijim spekulacijama, nije dopuštala mogućnost da bilo koji deo tzv. Krajine ne bude sastavni deo Hrvatske”. A da to nije slučajnost, potvrdio je aktuelni ambasador Rusije u Hrvatskoj Andrej Nestorenko, koji je stupivši na dužnost prvo posetio grob i poklonio se senima Franje Tuđmana.
Rusofilno orijentisani građani i pokreti u Srbiji doživeli su taj gest kao poniženje i tražili izvinjenje Ministarstva spoljnih poslova Rusije, ali dobili su ćutnju koja u diplomatskom kontekstu sve govori. A kad ambasadori kao poslanici najvišeg ranga ne dobiju opomene za svoje izjave i postupke, onda znači da samo striktno sprovode uputstva dobijena iz svoje zemlje.
Ruska propaganda je toliko iskrivila istinu da danas niko ne veruje činjenicama već sopstvenim percepcijama. Primer za to je pomenuti embargo početkom devedesetih na izvoz oružja u Hrvatsku koji su striktno sprovodili Nemci i Amerikanci, za razliku od Moskve, koja je to iskoristila da profitira i finansijski i spoljnopolitički. Sled kasnijih dešavanja govori nam da su zahvaljujući ruskim isporukama Hrvati drastično podigli operativne sposobnosti i tako omogućili sprovođenje operacija “Miljevci”, “Maslenica”, “Medački džep”, “Blesak” i “Oluja”. Mnoga ratna zverstva i zločini nad srpskim civilima ostali su bez sudskih procesa, ali i bez izvinjenja. Od mnogih zvaničnika država izvinjenja i ne očekujemo (iako bi to bio lep civilizacijski gest), ali bi iskreno izvinjenje dobrodošlo od onih koji se deklarišu kao pravoslavna braća i zaštitnici Srba.
POLITIKA ANIMOZITETA: Čak je i ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko brzo promenio korektan diplomatski stav da Moskva prihvata svaki dogovor koji postigne Beograd sa Prištinom, u “dogovor ne dolazi u obzir ukoliko ga Rusija, u skladu sa svojim interesima, ne odobri”. Ruski interes na Balkanu ambasador je u intervjuu lakonski objasnio: “Želimo ono što želimo!” Iako je time grubo prekršio diplomatski kodeks i praktički ucenio aktuelnu vlast u Beogradu, Srbija nije uzvratila na adekvatan način, čak ni u slučaju špijunske afere i ofanzivne obaveštajne delatnosti koja se nikad ne primenjuje prema saveznicima i braći. Jer imperiji se ne uzvraća udarac, a udaraca je bilo sijaset u savremenoj istoriji.
Geopolitički pristup regionu Moskva bazira na regionalnim animozitetima, nacionalno opterećenim političkim elitama i mogućnosti novog sukoba, što bi bila oprobana metodologija globalnog pozicioniranja ruskih interesa. Rusija je definisala direktnu uzročno-posledičnu vezu između balkanskih sukoba, nestabilnosti i zamrznutih konflikata, sa jedne strane, i njene dugoročne projekcije imperijalnih interesa, sa druge strane, a sve u cilju destabilizacije evropske ideje zajedništva.
Međutim, istina je da u ovom trenutku interesi Rusije nisu kompatibilni interesima Srbije jer Beograd ne može sebi da dozvoli nikakav sukob, a posebno poraz. Ukoliko znamo da zamrznuti konflikti predstavljaju samo pripremu za buduće sukobe, onda bi nam trebalo biti u interesu da ih ili rešimo ili relaksiramo tenzije sa iskazanim poverenjem, predvidljivošću i transparentnošću u odnosima sa susedima. Mentalitet srpskog naroda opterećen je i geografskim položajem između Istoka i Zapada, ali i istorijom koja svakodnevno opominje neostvarenim obećanjima. Zato bi regionalni lideri morali preuzeti odgovornost da vode Balkan ka stabilnosti, prosperitetu i bogatstvu multikulturalnosti, bez obzira na maligne imperijalne interese ili posledice koje bi imali po sopstveni politički rejting.
Izvor: Novi Magazin
Vrlo dobro!