Autor: Dragan Šutanovac, predsednik Saveta za strateške politike
Još od pada Berlinskog zida, nismo bili svedoci eskalacije tenzija između Rusije i Zapada na ovakvom zabrinjavajućem nivou. Pored agresivnog hibridnog delovanja i širenja svoje “meke” moći širom sveta, Rusija svoj uticaj projektuje i prezentacijom „tvrde“ sile odnosno povremenim koncentracijama svojih trupa sa sve češćim masovnim vojnim vežbovnim aktivnostima. To je svakako jedan od uobičajenih načina odvraćanja na koji je svet već navikao, ali u ovako napetoj situaciji, svaki incident može imati dalekosežne posledice jer svaka vrsta mobilizacije neminovno generiše i odgovor suprotne strane.
Ipak, ono što je je karakteristično za savremene bezbednosne rizike su intenzivna posrednička ratovanja širom sveta (Bliski istok je najbolji primer), kao i sve agresivnija obaveštajno-operativna delatnost. Nije nikakva novost da obaveštajne službe širom sveta pokušavaju da se domognu tajnih informacija iz različitih oblasti, od bezbednosnih pa do informacije o sastavu i načinu pravljenja vakcine protiv koronavirusa. Međutim, kad za ostvarenje svojih ciljeva, makijavelistički koriste sva raspoloživa sredstva, kampanje dezinformacija, pokušaje mešanja u izborne procese drugih zemalja putem hakovanja email adresa i objavljivanja prepiski, pa čak i ubistva, onda se opravdano zapitamo kakvu nam budućnost civilizacija kreira.
Bečka konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. godine garantuje diplomatama imunitet od legislative zemlje domaćina i upravo zbog toga su diplomatske misije interesantne obaveštajnim strukturama kao „sigurna kuća“ odnosno za pokrivanje njihove osnovne delatnosti. U “diplomatsko” obaveštajnoj kompromitaciji, najgore šta se jednom obaveštajcu može desiti je proterivanje iz zemlje domaćina odnosno deklarisanje tog diplomate kao nepoželjne osobe ili persona non grata sa ili bez obrazloženja. Upravo se to u poslednjih godina desilo mnogim ruskim “diplomatama”.
Kao reakcija na trovanje Sergeja Skriplja i njegove ćerke u Velikoj Britaniji, tokom 2018. godine je proterano 150 ruskih zvaničnika iz 29 zemalja, uključujući 60 iz SAD. Te godine je i Grčka proterala dvojicu ruskih diplomata radi delovanja na opstrukciji promeni imena Severne Makedonije kako bi onemogućila stabilnost u regionu i učlanjenje te zemlje u NATO. Nemačka je nedugo nakon toga, postupila mnogo opreznije i kao odgovor na ubistvo gruzijskog Čečena Zelimkhana Khangoshvilija u Berlinu, proterala je samo dvojicu oficira tajne službe pri ruskoj amabasadi.
Tokom 2020. godine se nastavila agresivna ruska obaveštajna delatnost, pa je ukupno 17-orici agenata otkazano gostoprimstvo i diplomatski imunitet u više zemalja. Tako su postali persone non grate u Bugarskoj, Francuskoj, Češkoj, Slovačkoj, Norveškoj, Holandiji, Austriji i Kolumbiji. U Francuskoj su potkupili jednog od rukovodioca velike tehnološke kompanije poznate po svom radu na veštačkoj inteligenciji, dok su u Kolumbiji pokušali da regrutuju saradnike u Kaliju kako bi došli do informacija o energetskim potencijalima i mineralnim sirovinama. Holandija je proterala dvojicu agenata radi agresivnog pokušaja da dođu do informacija o veštačkoj inteligenciji, poluprovodnicima i nanotehnologiji, dok su iz Norveške pokušali obezbediti informacije o 3D štampi. Interesantno je da su zvaničnici Venecuele ustanovili da su ruskim humanitarnim letom za evakuaciju turista zbog pandemije, mnoga lica koja nisu imala uplaćene turističke aranžmane otputovala iz te zemlje. Iako nemaju dokaza, sumnjaju da se radi o špijunskoj mreži.
Bez obzira što je jedan od ciljeva ruske obaveštajne delatnosti i industrijska špijunaža, osnovni fokus je i dalje usmeren na vojne potencijale NATO zemalja, ali i onih zemalja koje su formalno neutralne. Već dugo se sumnjalo da iza eksplozija skladišta municije u Bugarskoj i Češkoj stoji ruska obaveštajna služba jer je Moskva optuživala pomenute zemlje da naoružavaju Ukrajinu. Nakon opsežne istrage, češki zvaničnici tvrde da poseduju neoborive dokaze o umešanosti ruskih obaveštajaca u podmetanje eksplozije u vojnom magacinu što se može smatrati napadom strane sile na vojni objekt odnosno ratnim činom. Zbog toga je Češka proterala 18 ruskih obaveštajaca, na šta je Rusija recipročno odgovorila što je ugrozilo rad češkog diplomatskog predstavništva u Moskvi. Nakon dogovora zasnovanog na paritetskom principu, Moskva je iz Praga povukla preko 60 diplomata obzirom na veličinu svoje misije u Pragu.
Tokom ove godine, već je proterano 43 ruska diplomata iz više zemalja. Pored pomenutih 18 iz Češke, neke su zemlje iz solidarnosti sa Pragom otkazale diplomatski imunitet ruskim diplomatama. Nakon sajber napada na američku kompaniju SolarWinds koja razvija softver i informacionu strukturu za mnoge kompanije i vladine agencije, ali i delove Pentagona, Vašington je proterao 10 ruskih diplomata. Pored pomenutih zemalja, u ovoj godini su i Bugarska, Italija, Poljska, Letonija, Estonija, Litvanija, Ukrajina, Švedska i Nemačka takođe otkazali gostoprimstvo ruskim diplomatama. Ovom spisku zemalja treba dodati i Severnu Makedoniju koja je pre nekoliko dana jednog ruskog diplomatu proglasila nepoželjnom osobom bez navođenja razloga.
Metodologija vrbovanja je načelno slična, ali i efikasna toliko da su čak i mnogi oficiri podlegli iskušenju i dostavljali ruskim obaveštajcima osetljive informacije. Poznato je da su u Bugarskoj uhapšena dvojica oficira, u Austriji pukovnik, a u Francuskoj i Italiji potpukovnik i kapetan fregate. Obično informeri primaju veće svote novca, a o kakvim se ciframa radi govori podatak da su austrijski istražni organi utvrdili da je bivši pukovnik u vremenu od 1992. do 2018. godine za informacije o oružnim sistemima i artiljerijskim položajima primio oko 280.000 evra.
Proterivanje diplomatskih predstavnika je uglavnom simbolična mera kojoj se pribegava u krajnjoj nuždi. Iako u javnosti preovlađuje stav da Rusija ne sprovodi obaveštajna dejstva prema prijateljskim zemljama, Srbija je sa snimljenim vrbovanjem od strane ruskog oficira i evidentiranom finansijskom transakcijom propustila priliku da svoju suverenost postavi iznad svih formalnih međunarodnih odnosa. Jer ukoliko smo “braća”, onda nema špijuniranja; a ako nismo, onda to treba i eksplicitno reći. Za pripadnike bezbednosnog sektora nije nepoznat slučaj, koji se odvijao osamdesetih godina, kada je jedan mladi diplomata, nakon efikasne akcije od strane beogradskog centra tadašnje državne bezbednosti, ekspresno napustio Beograd da bi se nakon više decenija vratio na najviši položaj. Bivši premijer Slovačke Igor Matovič je prilikom proterivanja ruskih diplomata izjavio: „Rusi su naša slovenska braća, a Rusija je naš trgovinski partner. Ali Slovačka je suverena država, a ne banana republika.“. Njegovu izjavu nije potrebno komentarisati.
Imajući sve navedeno u vidu u našoj javnosti se sa pravom postavlja pitanje zašto Moskva insistira da ruski “humanitarci”, koji rade u Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu, dobiju diplomatski status, iako njihov zvanični posao nema nikakve veze sa diplomatijom, a odgovor se sam nameće.
Srbija se nalazi na prekretnici i pitanje njene evropske perspektive se tiče ne samo regiona, već i velikih sila koje, svaka na svoj način, pokušavaju da ostvare svoje ciljeve a na nama je da pokažemo da smo suvereni i potpuno posvećeni javno proklamovanoj politici koja kao konačan cilj ima učlanjenje u Evropsku Uniju.
Izvor: Dnevne novine Blic