Autor: Nikola Lunić, izvršni direktor Saveta za strateške politike
Umesto da društva na Balkanu i Bliskom istoku uživaju u demokratskim slobodama i bogatstvu multikulturalnosti, retrogradnost nas unazađuje netolerancijom, nasiljem i nedostatkom vizije razvoja, uz neprestano bezuspešno traganje za znakovima ljubavi u međunarodnim odnosima.
Svaki rat je po svojoj prirodi različit, ali sve žrtve su uvek iste. Parafrazirajući besmrtni Hemingvejev epitaf da svako pogrebno zvono zvoni i za nas, saosećanje prema svim žrtvama rata, čak i dalekih sukoba, prosto je evolucijska emocija koja kreira društvo u kojem živimo. I poslednji sukob Izraelaca i Palestinaca karakterističan je po velikom broju nedužnih civilnih žrtava na obe strane.
Uprkos različitoj istoriji, geografiji, kulturi i nacionalnoj strukturi, s pravom se možemo zapitati da li na Balkanu i Bliskom istoku ima sličnih predispozicija koje su dovele do nerešivih konflikata s povremenim eskalacijama.
Sama istorija Balkana pruža nam obilje pouka koje po pravilu zanemarujemo i često bolje spoznajemo na primerima udaljenih sukoba. Ponovo se, sada po pitanju eskalacije konflikta u Gazi i Izraelu, delimo i svrstavamo pod različitim zastavama, doprinoseći tako produbljivanju nepoverenja u našem regionu.
Čak i kad nedovoljno razumemo sukob, mnogi su na Balkanu skloni podržati protivničku stranu svog prvog komšije, posebno ukoliko je različite religije. Jedna od sličnosti Balkana i Bliskog istoka je što ne postoji dugotrajni uravnotežen i harmoničan model suživota različitih religioznih zajednica. Kao posledica toga, Balkan i sada zauzima geopolitičke pozicije u odnosu na aktuelna dešavanja na Bliskom istoku i raduje se vestima koje idu u prilog naciji ili veri koju podržavaju.
Uzroci najnovijeg konflikta koji je nedavno eskalirao ne predstavljaju iznenađenje. Naseljavanje Izraelaca, imovinska nesigurnost Palestinaca, naoružavanje i ekstremizam obeju strana odavno su poznati problemi. Ono što je iznenađenje jeste paradoksalna situacija da u ovom trenutku kriza ne odgovara spoljnim faktorima, ali može da skrene fokus sa unutrašnje političke nestabilnosti i u Izraelu i u Palestini. Mlade generacije su razočarane političkim liderima koji koketiraju sa ekstremnim nacionalizmom, nesposobni da kanališu progresivne ideje, ali veoma sposobni da manipulišu glasačima. A kada se jedan ovakav nacionalni, istorijski i teritorijalni konflikt dodatno začini s religijskim kontekstom, ne treba očekivati brza rešenja. I u tom pogledu Balkan je sličan Bliskom istoku jer ne može odoleti zavodljivosti ekstremnog nacionalizma koji političari po pravilu tolerišu, svejedno da li su na levom ili desnom političkom spektru. I umesto da društva na Balkanu i Bliskom istoku uživaju u demokratskim slobodama i bogatstvu multikulturalnosti, retrogradnost nas unazađuje netolerancijom, nasiljem i nedostatkom vizije razvoja, uz neprestano bezuspešno traganje za znakovima ljubavi u međunarodnim odnosima.
OPSEDNUTI IDENTITETOM: Periodično su kroz istoriju Balkan i Bliski istok delili i morbidni ideal nacionalne homogenosti. Ni na našim prostorima nisu zaboravljena masovna proterivanja čiji je uzrok bila netrpeljivost, a posledica dekadencija društva. Po pravilu takva su proterivanja uvek više štetila onima koji su ostajali nego proteranima. Izbeglice su nostalgično patile, ali vremenom bi se oporavljali, prevazilazili traume i često veličanstveno doprinosili razvoju nekih novih zemalja.
Nakon svakog konflikta lider je najodgovorniji za prevazilaženje animoziteta i nepoverenja u svom društvu jer on prvi mora da savlada nagon osvete i kreira održivu viziju s metamorfozom neprijatelja u pouzdane partnere. To je, na primer, uspelo Japanu i SAD, koji su nakon 15 godina od završetka rata i bačenih atomskih bombi, potpisali Pakt o zajedničkoj saradnji i bezbednosti koji i danas predstavlja osnovu njihovog strateškog savezništva. Nažalost, to nikad nije uspelo zemljama Balkana i Bliskog istoka, delom zbog kongenitalne emotivne isključivosti, a delom zbog političara nesposobnih da postanu istinski lideri.
I Balkan i Bliski istok su prosto opsednuti identitetskim politikama koje su mnoga tradicionalistička društva preobratila u radikalna s tendencijom dezintegracije u mnogim segmentima. Značaj uloge države se u takvim društvima smanjuje nauštrb identitetskih osećanja i pratećeg diskursa koji populistički insistira na socijalnim idejama, humanosti i zajedništvu, ali i na verskoj pripadnosti. Pokazalo se da je identitetska retorika zapanjujuće uspešna u podelama, ali bez jakog kohezivnog faktora. Takva identitetska opijenost po pravilu izaziva fragmentaciju društva na osnovu vere, nacije, dvojnog državljanstva ili seksualne orijentacije, a podizanje konfesionalnih zastava samo doprinosi raspirivanju problema i intenziviranju mržnje. U takvim društvima svako može da bude okarakterisan kao izdajnik ili kao patriota, bez obzira na istinu koja je samo jedna u nizu nevinih žrtava.
Promenjeni sistem vrednosti u kojem je legitimisana nejednakost takođe je jedna od sličnosti Balkana i Bliskog istoka, a verovatno i savremenog društva u celini. Bogati sa sumnjivo stečenom imovinom postaju uzori, a vredni radnici kod mladih izazivaju saosećanje. I upravo takva diskreditacija sistema vrednosti predstavlja suštinu društvenog propadanja. U takvom kontekstu postaje nemoguće vaspitavati mlade, a širenje utopijske ideje da tu ulogu preuzme vojska deo je ekstremizacije društva i uništavanja preostalog regionalnog poverenja.
UVOD U ESKALACIJU: Svaki zamrznuti konflikt, pa tako i izraelsko-palestinski, predstavlja samo uvod u neku novu eskalaciju koja po pravilu jasno pokaže kvalitet priprema za rat. Ono što mnogi zanemaruju je činjenica da vreme zamrznutog konflikta često predstavlja vreme potpune mobilizacije celokupnog društva za predstojeći sukob. Ipak, posebno treba naglasiti strateški značaj spoljne politike koja bi trebalo da obezbedi istinske saveznike i pouzdane partnere. Ukoliko društvo nije spremno za savezništva ili lideri nisu sposobni da ih obezbede, zemlja će neminovno izgubiti uspostavljene vrednosti i izdati nacionalne interese. Samo na toj tezi lako se može razlikovati pozicija Izraela s položajem Srbije.
Beograd nastavlja sa strateškim balansiranjem spoljne politike s ciljem nezameranja moćnim zemljama, ali bez mogućnosti strateškog savezništva i sa upitnim partnerstvima. Primer nedavnog sukoba u Nagorno Karabahu apostrofira nam značaj saveznika i beskorisnost formalnog članstva u fiktivnom bezbednosnom savezu.
Uprkos brojnim sličnostima koje nam mogu poslužiti kao alarmantno upozorenje, Balkan i Bliski istok se ipak razlikuju u jednoj činjenici na koju nisu mogli da utiču, a to je EU i njene vrednosti. Region Balkana percipira EU kao nosioca univerzalnih vrednosti sa geopolitičkim autoritetom prema kojem se sve zemlje regiona okreću s poverenjem i nadom u izgradnju zajedničke budućnosti. Iako može delovati kao romantizovana bajka, evropski projekt je već okupio zemlje koje su se brutalno sukobljavale kroz celu svoju istoriju, omogućujući svima da prebrode traume poraza. Nažalost, takvu nadu Bliski istok nema ni na horizontu jer fokus EU ostaje isključivo na Balkanu. I upravo zbog takve percepcije Srbija ne može sebi da dozvoli nikakav sukob, a posebno ne poraz. Ne treba ništa zaboravljati, ali je potrebno okrenuti leđa beznađu i gledati prema budućnosti i perspektivi. Jer upravo mladi treba da zaustave i obuzdaju širenje očaja i da grade održivo društvo bez opterećenja koje im nameće starija generacija.
Izvor: Novi magazin