Savet za strateške politike u saradnji sa Odeljenjem za javnu diplomatiju NATO-a lansirao je 05.05.2021. godine Akademiju “Diplomatija za mlade”. Cilj Akademije je da studenti fakulteta društvenih nauka kroz direktna predavanja predstavnika stranih misija i domaćih stručnjaka iz oblasti spoljnih poslova i bezbednosti, dobiju kvalitetno znanje iz oblasti međunarodnih odnosa i diplomatske prakse.
Odabrano je 25 studenata društvenih nauka koji su se na prvom predavanju upoznali sa ciljevima Akademije, kao i sa daljim planom rada. Akademija se zbog epidemiološke situacija odvija preko interneta odnosno na Zoom platformi, a ukoliko epidemiološka situacija bude povoljnija, biće i uživo.
Akademiju su otvorili koordinator projekta Nemanja Ivanović i asistentkinja na projektu Dajana Ostojić, saradnici Saveta za strateške politike. Prvi predavač je bio kapetan bojnog broda u penziji i izvršni direktor Saveta za strateške politike Nikola Lunić. Gospodin Lunić je bio izaslanik odbrane Republike Srbije u Velikoj Britaniji akreditovan i za Kraljevinu Norvešku. Tema prvog predavanja je “Vojna neutralnost: za i protiv”.
Nikola Lunić je otvorio predavanje pozdravnim rečima ispred Saveta za strateške politike i započeo predavanje definisanjem koncepta neutralne države kao jednog od najkomplikovanijih u međunarodnim odnosima. Naglašen je istorijski kontekst opredeljivanja za neutralnost i navedeni su primeri za to. Apostrofirane su razlike u statusu država u međunarodnim odnosima poput neutralnosti, neutralizma, neutralizovane države i vojne neutralnosti.
Jedan od definitivno najdinamičnijih dešavanja u modernoj istoriji i politici bio je Hladni rat. Tu se predavač dotakao i neutralnosti posle vremena Hladnog rata nestankom jednog bloka (Varšavskog pakta) i budućnosti sa NATO savezom.
„Promena bezbednosnih pretnji je uzrokovala da stalna neutralnost nekih država ne predstavlja bezuslovno i garanciju za izbegavanje sukoba, bez obzira na zvanično priznatu neutralnost. U tom kontekstu, sve evropske neutralne države su potražile odgovor na svoje odbrambene potrebe kroz program PzM u saradnji sa NATO i u okvirima bezbednosne i odbrambene politike EU. Tako su i formalno neutralne zemlje odustale od dotadašnje unilateralne bezbednosne i odbrambene politike i ušle u kooperativnu bezbednosnu politiku dostižući nivo naprednih članova, koji u pojedinim segmentima daju veće doprinose mirovnim i drugim operacijama NATO nego pojedine zemlje članice.
S druge strane, skandinavske neutralne zemlje su po rečima mnogih eksperata, prevazišle neutralni status, ali još nisu ušle u članstvo NATO. Dakle, ove zemlje su ušle u fazu posthladnoratovske stalne neutralnosti, koja je daleko od tradicionalnog, ali i od hladnoratovskog koncepta stalne neutralnosti.“
Jedan od zaključaka uvodnog dela predavanja je: „Proklamovanje neutralnosti nesumnjivo je nekada predstavljalo sredstvo koje su države koristile za otklanjanje bezbednosnih pretnji. Međutim, pitanje je koliko je koncept neutralne države kompatibilan sa sadašnjim bezbednosnim izazovima. Uvrežena shvatanja o bezbednosti izmenjena su činjenicom da mnoge postojeće države ne ispunjavaju minimum svojih osnovnih funkcija, te kao takve postaju rasadnik novih vrsta opasnosti, pre svega terorizma. Sve ovo svedoči o tome da stalna neutralnost više ne predstavlja jaku garanciju bezbednosti teritorije i građana“, istakao je Lunić.
Drugi deo predavanja je bio rezervisan za status neutralnosti Republike Srbije i sve aspekte u vezi sa tim. Lunić je kroz ovaj deo predavanja predstavio sve činjenice u vezi sa statusom neutralnosti Republike Srbije prezentujući strategije, zakone i druge bitne dokumente, kao i to kakva je perspektiva ovakvog statusa.
„U novim strategijama nacionalne bezbednosti i odbrane je po prvi put u nekom strateškom dokumentu Republike Srbije definisano opredeljenje za vojnu neutralnost. Iako figuriše kao mantra u izjavama zvaničnika i medijskom izveštavanju, vojna neutralnost nije i dalje određena ni u Ustavu, ni u zakonima, ni u važećim strategijama“.
„Nova Strategija odbrane zadržava donekle opredeljenje u prilog kooperativne bezbednosti, ali postavlja drugačije motive za saradnju. Pojedine formulacije sugerišu da države sa kojima se sarađuje nisu partneri u odgovaranju na zajedničke bezbednosne pretnje, već pretnja koju bi trebalo neutralisati saradnjom.
„Interes sa saradnju sa NATO se definiše pre svega u ključu regionalne bezbednosti. Prvo, saradnja sa NATO bi trebalo da doprinese bilateralnim odnosima sa zemljama u regionu koje su članice NATO ili kandidati za članstvo. Drugo, Srbija ima poseban interes da međunarodna vojna misija KFOR koja je pod komandom NATO ne smanji svoje prisustvo na Kosovu“.
Zatim se govorilo o sredstvima za obezbeđivanje neutralnosti Republike Srbije i konceptima kako da se ona održava. Spomenuti su koncepti oslanjanja na sopstvene snage i koncept totalne odbrane.
„Ovakav bezbednosni koncept zahteva obezbeđivanje materijalnih preduslova za održavanje operativnih sposobnosti Vojske Srbije. U praksi, to bi trebalo da znači dalje povećanje izdataka za odbranu, naročito kapitalnih investicija u oblasti odbrane, dalji razvoj odbrambene industrije, kao i popunjavanje ratnih materijalnih rezervi i obezbeđivanje uslova za funkcionisanje privrede (i snabdevanje Vojske) u ratnom i vanrednom stanju“.
„Koncept totalne odbrane može da obuhvata različite elemente, od obaveznog služenja vojnog roka, preko jačanja saradnje sa privredom radi obezbeđivanja bezbednosti snabdevanja u slučaju rata, do psihološke odbrane (prepoznavanja i odupiranja lažnim vestima). Totalna odbrana promoviše se u strateškim dokumentima kao način ostvarivanja vojne neutralnosti. Ovakav pristup u praksi, na primer, znači obavezu svih državnih organa da donesu svoje planove odbrane (što je predviđeno u Zakonu o odbrani). U Strategiji odbrane totalna odbrana nije razrađena, već je samo rečeno da obuhvata vojnu i civilnu odbranu“,
Zaključak je da vojna neutralnost Srbije do sada je predstavljana u javnosti kao nepristupanje NATO i balansiranje između NATO i Rusije. „Druga strana medaljeˮ o kojoj se malo govori je njena cena, odnosno praktične posledice. Kao i mnoge druge vojno neutralne zemlje Srbija se opredelila za koncept totalne odbrane, što u ovom slučaju pre svega znači veći teret na privredu u celokupno društvo da doprinesu konvencionalnoj odbrani, npr. kroz ispunjavanje vojne obaveze, tako da ni ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka neće predstavljati iznenađenje.
Oslanjanje na sopstvene snage takođe znači dalje povećanje budžeta Ministarstva odbrane i njegovo održavanje na relativno visokom nivou. To bi moglo da se odrazi na ulaganje u druge sektore, čije je uspešno funkcionisanje, u skladu sa shvatanjem totalne odbrane, takođe od značaja za odbranu zemlje i zaštitu bezbednosti građana. Problematično je, međutim, što se politika odbrane formuliše i sprovodi bez učešća drugih državnih organa i javnosti, bez šire debate o nacionalnim prioritetima i bez pravovremenih informacija građanima o tome šta će određene promene značiti za njih“.
Na kraju predavanja, Nikola Lunić je odgovarao na pitanja studenata. Diskusija je bila interesantna i sa svestranim regionalnim i globalnim pitanjima. Akademija će se održavati svake nedelje sa novim predavačima i temama.
