Autor: Nikola Lunić, izvršni direktor Saveta za strateške politike
Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije
Daleko veća šteta po društvo generiše se pogrešnom politikom odbrane i kreiranjem bezbednosnog nepoverenja u regionu nego netransparentnim i sumnjivim poslovima prodaje naoružanja i vojne opreme. Promocija tabloidizacije jačanja vojnih sposobnosti ima dve posledice – osećaj prividne bezbednosti u delu stanovništva, koji se preliva na politički rejting, i osećaj nepoverenja u regionu koji obesmišljava deklarisanu vojnu neutralnost.
Odluka Vlade Srbije od 9. septembra da u narednih šest meseci prekine sve vojne vežbe i sve vojne aktivnosti sa svim partnerima opstala je, izgleda, celih 85 dana. Treba naglasiti “izgleda” jer usvojeni Zaključak prema kojem se ukida odluka o suspendovanju učešća Vojske Srbije na vežbama sa stranim partnerima od 3. decembra ove godine ne objavljuje se niti se na bilo koji način javnost o tome obaveštava.
Ranije doneta Odluka po predlogu tadašnjeg ministra odbrane Aleksandra Vulina očigledno je bila pogrešna. Iako je uvek potrebno zadržati pravo kritike državnih organa, ne treba izbegavati ni pohvale. Zato treba jasno pozdraviti inicijativu aktuelnog ministra odbrane Nebojše Stefanovića da se ukine takva apsurdna odluka.
Nažalost, obrazloženje Odluke o planiranom šestomesečnom moratorijumu na vojnu saradnju tada je prepušteno Vulinu, koji je nediplomatskom retorikom samo izložio partijske stavove pokreta borbene levice. Umesto da svojim angažovanjem kao ministar odbrane doprinese evropskim integracijama Srbije, što nam je možda jedini opšteprihvaćeni cilj u društvu, on je tada optužio EU da vrši “strašni i nezasluženi” pritisak na Srbiju. U maniru narativa devedesetih, nije izostavio i “pritisak” na naš narod na KiM i u Republici Srpskoj. Nejasno je i tada bilo zbog čega je Vulin u razmatranje uključio i suspenziju našeg učešća u multinacionalnim operacijama, što bi definitivno bilo protivno državnom interesu. Kasniji događaji u Minsku potvrdili su ispravnost odluke o otkazivanju učešća na vojnoj vežbi “Slovensko bratstvo 2020” u Belorusiji, ali ne i odluke o samoizolaciji vojne saradnje, posebno u regionu.
U spoljnopolitičkom kontekstu nikad se ne sme potceniti značaj politike odbrane. Vulin je to znao i svoj resor je iskoristio na efikasan način da, pre svega svojom retorikom, poremeti već dovoljno opterećene regionalne odnose. U vremenu kad smo ulogu Kfora u očuvanju našeg naroda, kulturne i verske baštine, definisali kao nacionalni interes, Vulin je apelovao na Podgoricu da ne šalje svoje vojnike na KiM. Haotična realnost sukoba nacionalne i partijske politike pokazala nam je da čak i kad deklarativno ne priznajemo Krim kao sastavni deo Ruske Federacije, pojedini ministri su to uspeli da anuliraju. Umesto da se, na primer, službeno saučešće povodom tragedije na Krimu i izvršenog masakra na koledžu u Kerču, u skladu s našom spoljnom politikom, pošalje Kijevu, Vulin ga ipak šalje Moskvi. Pri tome, ministar spoljnih poslova nema vremena za korekciju takvog postupanja jer su to verovatno za njega “trivijalne protokolarne” stvari.
I da ne bude dileme; daleko veća šteta po društvo generiše se pogrešnom politikom odbrane i kreiranjem bezbednosnog nepoverenja u regionu nego netransparentnim i sumnjivim poslovima prodaje naoružanja i vojne opreme. Promocija tabloidizacije jačanja vojnih sposobnosti ima dve posledice – osećaj prividne bezbednosti u delu stanovništva, koji se preliva na politički rejting, i osećaj nepoverenja u regionu koji obesmišljava deklarisanu vojnu neutralnost.
Izgradnja strateški pouzdanih odnosa sa Zapadom, sudeći po svim pokazateljima definisanja nacionalnih interesa, trebalo bi da nam predstavlja spoljnopolitički cilj. Jer, budućnost nacije bi trebalo da ima prioritet nad prošlošću, vrednost nad emocijama, privredna saradnja nad imaginacijom trgovine i, naposletku, optimizam mladih nad opterećenjima starijih generacija. I zbog toga ministrima koji formalno prihvataju evrointegracije, ali svojim aktivnostima jasno koketiraju sa vrednostima evroazijskih zemalja, nije mesto u Vladi Srbije. Najgore je što Vulin u takvom zalaganju nije usamljen. I upravo zbog takvog odnosa Srbija se nalazi u situaciji bez vidljivijeg pomaka ka EU.
Ministarstvo spoljnih poslova pokazalo nam je na primeru pogibije naših diplomata u Libiji da im upravljanje krizama nije jača strana. Nažalost, ne mogu se pohvaliti ni transparentnošću informacija od značaja za javnost i konzistencijom spoljne politike. Uprkos blagovremenim upozorenjima iz bezbednosnih struktura, ministar Dačić je u to vreme tvrdio da Srbija ima spoljnopolitički, državni i nacionalni interes za dalji rad diplomatskog predstavništva u Tripoliju. O ličnim interesima se nije izjasnio iako je sam Vučić nagovestio da su poslovi sa oružjem jedan od mogućih motiva otmice diplomata. Pijetet prema poginulim diplomatama i odgovornost prema javnosti nalaže da i danas tražimo istinu. I, naravno, odgovornost.
Trebalo bi se podsetiti i odluke Vlade o povlačenju ambasadora iz Pariza i tromesečnoj suspenziji službenih poseta Francuskoj zbog odluke Apelacionog suda u Kolmaru da odbije zahtev Srbije za ekstradikciju R. Haradinaja. Već posle 15 dana Dačić je poslao ambasadora natrag u Pariz zbog prijema koji je organizovao gradonačelnik Pariza. Svoj pregovarački talenat resorni ministar nam je pokazao i kad je nakon sastanka sa dr Tomasom Zarzeckim izjavio da neće biti sankcija SAD. Sankcije su ubrzo nametnute iako s minimalnim posledicama po državne interese.
Prilikom nedavnog glasanja o rezoluciji GS UN, kojom se Moskva poziva da povuče svoje vojne snage s Krima, Srbija se vrednosno opredelila i svrstala uz zemlje poput Severne Koreje, Irana, Sirije, Belorusije, Kube i Venecuele. Iako sama diplomatija pruža mogućnost i neprisustvovanja sednicama, tako da se izbegne glasanje, mi smo izabrali da se eksplicitno izjasnimo protiv. Srbija je time odabrala antievropske vrednosti, a ministar Vulin je to pretočio u spoljnopolitički stav izjavivši da će Srbija uvek glasati i biti uz svoje prijatelje Rusiju i Kinu. Paradoksalno je vođenje politike gde Ukrajinu priznajemo u njenim ustavnim granicama, a u praksi očigledno priznajemo i okupaciju dela njene teritorije. Zato javnost ne treba da krivi EU za neotvaranje novih poglavlja jer izostaje posvećenost političke elite evropskim integracijama i nameri usklađivanja spoljne politike sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU.
Spoljna politika Srbije sa svojim institucionalnim mehanizmom moći, koja se štiti od promena svih vrsta, neodoljivo podseća na scenario komedije “Da, ministre”, koji nažalost, u našim uslovima žanrovski ipak predstavlja tragediju. A sam Ivica Dačić najbolje bi se mogao personifikovati s likom ser Hemfrija Eplbija. Večna funkcija i trajni interesi, ali samo lični.
Već predugo se spoljna politika Srbije svodi isključivo na retoriku vladajuće garniture i levitaciju između interesa velikih sila. Međutim, geostrategijska situacija u svetu ne omogućava liderima naše zemlje da u savremenim konstelacijama odnosa pokušavaju kopirati Titovu viziju nesvrstanosti i koketirati sa svim globalnim igračima. Zavodljiva opijenost nacionalizmom i populizmom ne pomaže kod spoljnopolitičkih pozicioniranja niti kod projekcije uticaja, makar oni bili i ograničenih dosega. Spoljnu politiku treba što pre osloboditi od partijskog uticaja bilo koje ideološke opcije i umesto da služi političkom rejtingu, trebalo bi da služi promociji dobrosusedstva i evaluaciji rada vladajućeg establišmenta. Zato nam treba Strategija spoljne politike; da gradimo budućnost, a ne da smo zarobljeni u prošlosti; da investiramo u mlade, a ne da lečimo komplekse neostvarenih teritorijalnih ambicija. I, naposletku, da političari svih profila služe Srbiji, a ne Srbija njima.
Izvor: Novi Magazin
Comments (1)