Autor: Dragan Šutanovac, predsednik Saveta za strateške politike
Sada je već izvesno da će se dijalog Beograda i Prištine i zvanično nastaviti početkom septembra u Vašingtonu, a najavljuje se čak i prisustvo predsednika Trampa što ceo događaj podiže na mnogo viši nivo. Nakon otkazivanja sastanka zakazanog 27. juna, administracija Bele kuće će sasvim sigurno učiniti sve da ne dođe do ponovnog otkazivanja bez obzira na razloge i želje pojedinih centara moći. Ono što se mnogi, sa pravom, pitaju jeste da li je najavljeni dijalog koordinisan između SAD i EU i koji su dometi ove runde pregovora.
Predizborno uzdrman usled nesagledivih posledica pandemije, kao i sukobima širom SAD nakon brutalnog ubistva Afroamerikanca Džordža Flojda, Tramp povlači poteze koji ga vraćaju u izbornu igru, pre svega na međunarodnom planu. Imajući u vidu nedavno potpisivanje Sporazuma o normalizaciji odnosa Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE) koji predstavlja nespornu zaslugu Trampove administracije, ali svakako i vizionarski potez lidera dve zemlje, očigledno je da je Vašington u svojevrsnoj spoljnopolitičkoj ofanzivi. Ovim Sporazumom, UAE postaje treća arapska zemlja koja je zvanično u miru sa Izraelom i može se očekivati da će i druge zalivske zemlje sledeti taj primer. Uprkos tome, ne treba očekivati da će Sporazum doprineti konačnoj normalizaciji odnosa za Izrael, ali je odličan početak koji će sasvim sigurno donekle pomoći i Trampu u predstojećoj predizbornoj kampanji.
Iako će naredne predsedničke izbore obeležiti zabrinutost Amerikanaca za direktne i indirektne posledice pandemije korona virusa, u ovom trenutku Tramp ne može sebi da priušti podrivanje uticaja SAD u spoljnopolitičkom kontekstu. Stoga se mnoge inicijative u spoljnoj politici mogu posmatrati i kao pokušaj nadoknađivanja zaostatka rejtinga za kandidatom Demokratske stranke. Sa druge strane, i na primeru uspešnog posredovanja u pronalaženju trajnog rešenja Atine i Skoplja, vidi se da je Tramp sklon nekonvencionalnim, pragmatičnim rešenjima jer sa iskustvom biznismena želi brzo i efikasno rešavanje problema i to je verovatno jedina prednost koju ima u odnosu na tradicionalnu političku scenu u SAD.
Agilnost i adaptibilnost aktuelne administracije u Vašingtonu postavlja Srbiju u geopolitički nezahvalan položaj obzirom da EU očigledno nije spremna da podrži Trampa po pitanju bilo koje inicijative koja bi mu donela prednost pred predsedničke izbore. Istine radi, ni Tramp nije pokazivao mnogo razumevanja za probleme sa kojima se suočavala EU za vreme njegovog mandata, pa je došlo vreme za naplatu. Sad je već jasno da praktičnost i operativnost specijalnog izaslanika američkog predsednika za dijalog između Kosova i Srbije Ričarda Grenela u dobroj meri zamrzava nastojanja specijalnog predstavnika EU Miroslava Lajčaka, što u ovom trenutku dobar deo lidera zemalja EU, a posebno kancelarka Angela Merkel, ne želi da dozvoli. U ovakvoj vrsti odmeravanja geopolitičkog uticaja, najveću cenu, što je već postala praksa, bi mogao platiti Beograd, a verovatno i Priština.
Deklarisani cilj dijaloga Beograda i Prištine predstavlja potpisivanje sveobuhvatnog, konačnog i pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa i on je uglavnom komplementaran sa interesima i SAD i EU, ali je u kontekstu projekcije geopolitičkog uticaja medijatora veoma konkurentan. Pobeda demokratskog kandidata na predsedničkim izborima bi verovatno doprinela usaglašavanju zajedničkog nastupa SAD i EU, ali bi mogla da dodatno oteža, ionako tešku, pregovaračku poziciju Beograda. Zastoj u pregovorima o članstvu Srbije u EU takođe usložnjava poziciju srpske strane. To se može tumačiti neispunjavanjem obaveza iz poglavlja 23 (Pravosuđe i osnovna prava) i 24 (Pravda, sloboda i bezbednost), ali i činjenicom da EU nije preterano zadovoljna utisakom da bi zvaničnici Srbije mnogo lakše došli do dogovora sa Prištinom uz posredovanje aktuelne administracije Bele kuće. Tu dolazimo do novog problema koji je pred Srbijom a to je pravosudna reforma, promena Ustava…
Po pitanju procene rezultata predstojećeg sastanka treba biti veoma uzdržan, ali je realno očekivati širu raspravu o mnogim temama sa fokusom na ekonomski aspekt. Prilikom nedavne posete Vašingtonu i nezvaničnim susretima, kako sa zvaničnicima SAD, tako i sa pripadnicima think tank instituta, stekao sam utisak da je u toku diplomatsko “opipavanje pulsa” dveju strana za mogući politički sporazum u budućnosti. U ovom trenutku bi svaki dogovor izvan ekonomskog konteksta bio nerealno ambiciozan, a sa druge strane bi predstavljao nasušnu potrebu pre svega radi olakšavanja života ljudi na Kosovu i relaksacije zategnutih odnosa koji se prelivaju na region. Svi shvataju da nema brzog rešenja i da nije moguća ista dinamika u političkom dijalogu, ali je bitno da je proces započet sa samo jednom nedoumicom o redosledu po kojem će obe strane da “gutaju žabe”. Ali jedno je sigurno – šta god bude dogovoreno početkom septembra, u Prištini, Beogradu i Washingtonu će biti medijski predstavljeno kao napredak, ali ako dogovorima bude prisustvovao i predsednik SAD lično, onda će sporazum dobiti epsko značenje, bar do prve nedelje novembra.
Sa druge strane, u analizi ne treba zaboraviti i uticaj Moskve odnosno “treće vatre” kao stalne članice Saveta bezbednosti. Njihov interes je više puta ponovljan i svima je jasno da im ne odgovara brzo rešavanje kosovskog čvora, a postavlja se pitanje da li im je i trenutno stanje najbolje rešenje za sopstvene interese. Primetna je i evolucija ruskog stava od prihvatanja svakog dogovora Beograda i Prištine koju zastupa ministar Lavrov do toga da dogovor ne dolazi u obzir ukoliko ga Moskva ne odobri, što nam je u srpskoj štampi saopštio ambasador Harčenko. Ovo samo govori u prilog tezi da smo nažalost predmet sukoba uticaja moćnih zemalja koji će izvesno trgovati regionalnim strateškim interesima, ne ulažući nikakav sopstveni ulog. Već sada je jasno da će se geopolitičko pozicioniranje u regionu i interesni „obračun“ centara moći definitivno voditi u Beogradu, ali će u dobroj meri zavisiti i od rezultata parlamentarnih izbora u Crnoj Gori.
Dolazi trenutak kada treba imati na umu da nije više dovoljno znati šta nećemo. Neophodno je u ovom trenutku znati koji su naši ciljevi i šta je ostvarivo, a šta ne. Takođe, celishodno je proceniti da li nam je po nekim pitanjima isplativ stand-by aranžman ili je kontraproduktivan. Ipak, najvažnije je voditi dijalog sa cost benefit analizom i realnom procenom posledica po naciju. Jer imati danas beskompromisne stavove znači odbijanje samih pregovora što sebi može da priušte samo neodgovorni političari ili lideri svetskih sila.
Bez obzira na suficit zaklinjanja na nacionalne interese, treba i zvanično istaći da je neophodno u delu političkih pregovora implementirati i bezbednosni kontekst. Međutim, ono što je kuriozitet i što ukazuje da je Bela kuća spremna da razgovore pretvori u pregovore a možda i u dogovore je činjenica da je poziv na sastanak uputio upravo savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika SAD Robert O’Brajan. Teško je poverovati da bi savetniku za nacionalnu bezbednost glavna tema razgovora bili isključivo ekonomski odnosi dve strane i sve su prilike da će razgovori imati i bezbednosni aspekt. Svedoci smo o gotovo izvesno nepovratnom procesu transformacije Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS) u Oružane snage Kosova (OSK). Međunarodno pravo, a posebno UN Rezolucija 1244, legitimitet vojnog prisustva daje isključivo NATO snagama (KFOR) i ograničenom broju pripadnika bezbednosnih snaga Srbije. Međutim, mnoge zemlje koje su priznale Kosovo smatraju da je formiranje oružanih snaga suvereno pravo nezavisne zemlje i u skladu sa tim stavom, Priština je već akreditovala svoje izaslanike odbrane u Vašingtonu, Berlinu, Briselu, Parizu, Londonu, Ankari, Hagu i Tirani. Dakle, hteli mi to ili ne, taj proces teče i što pre se o njemu otvoreno razgovara moguće ga je staviti pod kontrolu, a u cilju podizanja nivoa poverenja.
Postizanje sveobuhvatnog političkog sporazuma Beograda i Prištine će sasvim izvesno predstavljati nacionalno breme, ali u okviru njega ne treba prevideti aneks o OSK. To bi podrazumevalo definisanje vojnih sposobnosti u OSK, ograničavanje kvantiteta određenih oružnih sistema, definisanje maksimalnog brojnog stanja sa nacionalnim ključem i pozicijama rezervisanim za manjinske narode, bilateralne ili subregionalne redovne i vanredne kontrole, itd. Samo bezbednosno precizan dogovor može obezbediti dugoročno međusobno poverenje, a indirektno i održivost realizacije sporazuma u svim drugim oblastima.
I na kraju, uspeh sastanka svakako ne bi bio uspeh samo pregovarača ili Trampove administracije. To bi bio uspeh svih koji žele da vide trajni mir, uzajamno poštovanje i poverenje, kao i napredak celog regiona i u tom kontekstu ga treba i posmatrati ma koliko nepoverenja ili negativnih emocija gajili prema pregovaračima ili medijatorima.
Izvor: Novi magazin