Foto: NENAD MIHAJLOVIĆ / RAS SRBIJA
Autor: Dragan Šutanovac, predsednik Saveta za strateške politike
Nedavno su lideri Saveza za Srbiju (SzS), odnosno novonastale virtuelne Ujedinjene opozicije Srbije, uputili pismo zvaničnicima EU kojem traže ocenu
stanja demokratije vladavine prava, kao i stanja medijima Srbiji.
PISMO SU SLOBODNO MOGLI POTPISATI i svi građani Srbije jer smo svi „zabrinuti stanjem demokratije Srbiji“, posebno u pomenutim oblastima. Ali kad se u pismu naglasi fraza „naši evropski partneri“, a neki od koalicionih partnera su dokazani evrofobi rusofili sa neskrivenim ambicijama da postanu gubernatori Srbije, onda se umesto politike pokazuje politikanstvo.
Podsetimo se samo inicijative predsedavajućeg Spoljnopolitičkog odbora Evropskog parlamenta Dejvida Mekalistera za posredovanje dijalogu o izbornim uslovima i ignorisanju ne samo njegove inicijative, već sastanaka,i to od strane istih lidera opozicije. Društvene mreže su tada bile preplavljene objavama o izdaji delova opozicije koja se sastajala sa predstavnicima Evropskog parlamenta, posebno sa Knutom Flekenštajnom, Vladimirom Bilčikom i Tanjom Fajon. Zato je u Srbiji dobrodošla svaka inicijativa za implementaciju evropskih vrednosti, ali ponekad treba analizirati i razloge inicijative. Jer poslanički klub Demokratske stranke je odavno dobio podršku EU za inicijativu posredovanja razgovorima sa vlastima, a time bi se lako oceniio stanje u mnogim oblastima. Nažaiost, svedoci smo da je politika otklona od EU dugoročno samoubistvena za koaliciju i za demokratske stranke koje je čine. Jedan od osnivača kijučnih lidera SzS je Mlađan Đorđević, ovih dana prezauzet promociji neophodnosti uspostavljanja tehničke vlade, odbrani interesa Moskve i opravdavanja bojkota kao najefikasnijeg vida opozicione borbe ignorišući time više puta ponovljene stavove predstavnika EU da su jedini legitimni oblik dolaska navlast. Kada se takvi politički aktivisti pozivaju na poštovanje evropskih demokratskih vrednosti načela sa funkcije potpredsednika Svenarodne skupštine evroazijskih naroda, onda je
razumljiva nezainteresovanost kako građana tako i EU zvaničnika za političke tokove zemlji.
U svom osvrtu na protekle proteste, Mlađan Đorđević se u stilu revolucionara poziva, ni manje ni više, nego na narod, sebe promoviše ekskluzivnog tumača njegove volje. Uprkos suficitu mnogih političara iz opozicije, Đorđević poručuje da opozicija ne treba da smeta revoiucionarnom narodu, koji će se samostalno rešiti ove vlasti. Takve romantizovane floskule, revoluciji koja će
na krilima revolucionarnog zanosa upravo neizdajničku opoziciju dovesti na vlast, Srbija nikada svojoj istoriji nije doživela. To je primer populističko infantilne politike, pojačane botovima na društvenim mrežama, koja omogućava neznalicama da se promovišu kao informisani.
Generalna karakteristika retorike kvazipolitičara je ponavljanje isprazne frazeologije parola bez konkretnih predloga ili rešenja uz mnoštvo personalnih kvalifikacija srpskih izdajnika, ali bez ponuđenog bilo kojeg rešenja; osim jednog da je status Kosova rešen 1389. godine. Statusobranitelji, usled naknadne pameti, nazivaju potpisivanje Briselskog
sporazuma izdajom, samo ostaje nejasno da li su po njima izdajnici svi koji su sporazum podržali u Narodnoj skupštini, osnivači su SzS.
Istina je da se pregovori Beograda Prištine moraju nastaviti da ne treba očekivati nikakve spektakularne diplomatske pobede jer mnoge greške istorijski opterećuju odnose dveju nacija. Nažalost, pregovarački proces su pored Beograda i Prištine uključeni interesi moćnih zemalja, što neće doprineti lakom rešenju, ali u takvim okolnostima je potrebno pronaći modalitet ostvarenja malih, partikularnih interesa.
Zanimijivo je da deo opozicije nije ništa toliko pogodilo kao optužbe da je i pojedine demonstrante najmanju ruku podržao strani faktor.U tom kontekstu je i logično nastojanje da se očuva nekada nedodirljiv imidž Rusije. Srbija treba da poveruje u slučajnost da su baš u periodu formiranja nove vlade u toku obnavljanja dijaloga Beograda i Prištine, demonstracije poprimile nasilni karakter koji deluje poput metodsko-pokazne vežbe za rušenje državno pravnog uređenja. To je upravo nalik na crnogorski scenario.
Ono što treba da zabrinjava je aktuelna orkestrirana medijska kampanja koju građani mogu percipirati kao rusofilsku, ali koja to svojoj suštini nije. To je deo hibridnog rata protiv srpskih interesa, u cilju ostvarenja presudnog ruskog uticaja na izvršnu vlast. Kampanja je sinhronizovana, sveobuhvatna i mobilizirajuća.
Srbija je doživela da evroazijski fanatici i rusofili pišu pismo Briselu pozivajući se na nesporan autoritet demokratski kapacitet EU. Još samo ostaje da vidimo da li ima entuzijasta koji bi pisali pismo Moskvi i na šta bi se pozvali.
Izvor: Dnevne novine “Blic”