Autor: Miloš Mihajilica, projekt menadžer u Savetu za strateške politike
Foto: Shutterstock
Beograd i Priština ponovo su se našli za pregovaračkim stolom nakon perioda blokade dijaloga koji je trajao sve od novembra 2018. godine, kada su privremene institucije u Prištini uvele stopostotne takse na robu iz Srbije i BiH.
U okviru nove runde dijaloga pojavila su se i nova lica kao predstavnici EU u posredovanju tokom rešavanja kosovskog problema. Visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Žozep Borel, kao i specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslav Lajčak sada imaju ulogu da ponovo podstaknu dve strane da dođu do kompromisnog rešenja koje bi na kraju trebalo da bude pravno obavezujuće i u skladu sa međunarodnim pravom, što je stalna poruka EU obema stranama. Međutim, postavlja se pitanje da li je EU sposobna da reši kosovski čvor nakon toliko godina dijaloga? Ukoliko u tome ne uspe, ona ne može da se predstavi kao međunarodni faktor, na šta je nedavno ukazao i sam Borel. To predstavlja dodatan motiv da se do rešenja dođe što pre, ali isto tako da se onemogući dodatno uplitanje SAD-a kao posrednika u ovim pregovorima, što u poslednje vreme očigledno predstavlja problem koji zaokuplja pažnju evropskih zemalja, a naročito Nemačke i Francuske kojima je cilj da se dođe do sveobuhvatnog sporazuma, bez bilo kakvog pomena teritorijalnih izmena.
Jun 2020. godine se činio kao mesec u kojem će doći do pomaka u dijalogu, nakon što je zakazan sastanak srpskog predsednika Aleksandra Vučića sa kosovskim predsednikom Hašimom Tačijem u Beloj kući za 27. jun, uz posredstvo specijalnog predstavnika SAD-a za dijalog Beograda i Prištine, Ričarda Grenela. Grenelova ideja bila je da u prvoj fazi rešavanja kosovskog problema dođe do ekonomskog povezivanja dve strane kroz stvaranje „mini Šenžen zone“, da bi tek nakon ove faze na red došlo i rešavanje političkih pitanja. Ono što je ostalo nerazjašnjeno javnosti jeste šta bi takva zona značila konkretno u slučaju ekonomskih odnosa Beograda i Prištine, a isto tako nijedna pregovaračka strana domaćoj javnosti nije jasno predstavila ovaj predlog. Međutim, do ovog sastanka nije ni došlo jer je kosovski predsednik Hašim Tači otkazao dolazak u Vašington, nakon što je Specijalizovano tužilaštvo u Hagu podnelo optužnicu protiv njega i drugih lica sa Kosova. Iz ovog ugla može se postaviti pitanje kako je baš nekoliko dana pre sastanka u Vašingtonu, došlo do iznenadnog preokreta i podizanja haške optužnice protiv Tačija. Da li se iz ovoga može izvući zaključak da EU, a naročito Nemačka, ne želi da prepusti pregovaračko kormilo SAD, koje za razliku od spore evropske birokratije i neprestanog uslovljavanja Beograda i Prištine, nude posve drugačiji pristup.
Američki pristup se zasniva na pragmatičnim predlozima rešenja koja su se pokazala veoma efikasnim na primeru njihovog diplomatskog posredovanja tokom spora između Severne Makedonije i Grčke. Nakon razgovora sa Grenelom i kosovski premijer Avdulah Hoti otkazao je put u Vašington, čime je dijalog ponovo preusmeren na EU, koja je ubrzo pozvala na nastavak dijaloga u julu.
Ono što je takođe zanimljivo jeste da je samo par dana pre parlamentarnih izbora u Srbiji, u posetu Beogradu došao ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, koji je u razgovoru sa srpskim predsednikom istakao da Rusija podržava sve pokušaje koji treba da dovedu do uzajamnog rešavanja kosovskog problema, ali da EU mora „ispunjavati obaveze koje je ranije preuzela, kao i da mora da se bori za realizaciju onih rešenja koja su već bila postignuta“, misleći konkretno na formiranje Zajednice srpskih opština. Nakon sastanka sa Lavrovom, predsednik Vučić je rekao da je od njega dobio zabrinjavajuće informacije po pitanju Kosova, pa se takođe može postaviti pitanje da li Rusija može da bude strana koja bi u određenom trenutku mogla da bude konačni posrednik pregovora zajedno sa SAD.
Međutim, da li se stvarno ušlo u završnu fazu pregovora, kako to navodi kosovski premijer Hoti i ko će biti glavni arbitri u rešavanju kosovskog čvora? EU će teško prepustiti veću ulogu SAD-u u vođenju dijaloga, ma koliko američka rešenja izgledala primamljivo za strane u pregovoru. S druge strane, konačan sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine ne može se zamisliti ukoliko ne bude postojao konsenzus Evrope i Amerike. Ubedljiva pobeda Srpske napredne stranke na nedavno održanim parlamentarnim izborima u Srbiji, pružila je srpskom predsedniku apsolutnu parlamentarnu većinu, sa kojom vrlo lako može da pokrene proces izmene Ustava Republike Srbije. Sa druge strane, trenutna politička situacija na Kosovu i Metohiji je nestabilna, a politička sudbina kosovskog predsednika Tačija zavisi od presude Suda u Hagu, tako da je teško reći ko će voditi kosovsku delegaciju u okviru ponovo pokrenutog dijaloga. Celi proces dijaloga je za građane Srbije i dalje netransparentan, a srpska strana očigledno i dalje nema konkretnu strategiju sa kojom ide u Brisel, osim standardne priče srpskog predsednika koji ponavlja da Srbija neće prihvatati ultimatume i da će se veoma teško doći do kompromisa. Priča o razmeni teritorija i prekrajanju granica više nije aktuelna, što je i bio cilj Nemačke i Francuske koje su strahovale da bi takvim rešenjem došlo do još veće nestabilnosti u regionu Zapadnog Balkana. I sam predsednik Vučić je u nekoliko navrata optužio građane Srbije da nisu prihvatili njegovu ideju o razgraničenju, koju ni on sam nikada do kraja nije objasnio srpskoj javnosti. Ne sme se zaboraviti, da je ovo izborna godina u SAD-u, te da bi američkom predsedniku Trampu izuzetno značio određen uspeh na spoljnopolitičkom planu, naročito u trenutnim okolnostima sa kojima se SAD suočavaju. Grenel je iskazao želju da čim budu uspostavljeni uslovi za normalan nastavak razgovora, sastanak dve strane u Vašingtonu i dalje predstavlja težnju aktuelne američke administracije da dođe do pomirenja dve strane i razvoja prvo ekonomskih odnosa, pa onda i rešavanja političkih problema. Očigledno je da trenutno stanje predstavlja idealnu priliku da se dođe do određenog sporazuma između srpske i albanske strane, a jasno je da SAD i EU više nemaju toliko strpljenja, naročito sada kada Aleksandar Vučić ima potpuno stabilnu političku poziciju koja mu omogućava da se aktivnije baci u koštac sa kosovskim problemom. Strana koja može predstavljati kočnicu u nastavku pregovora je svakako Rusija. Na nedavno održanim protestima u Beogradu, mogle su se čuti razne parole desničarskih organizacija o Kosovu i Metohiji, a i sam predsednik Vučić je izjavio da je u okviru ovih protesta primetan uticaj spoljnjeg faktora i delovanja stranih službi, što se zasigurno tiče i pitanja budućnosti dijaloga Beograda i Prištine. Jasno je da u trenutnim okolnostima, Rusiji ne odgovara brzo rešavanje kosovskog čvora, te je sigurno da će u narednom periodu ona imati veći uticaj na budućnost rešavanja ovog problema.
Jasno je da se u ovom procesu najmanje pitaju srpska i albanska strana, te da se interesi velikih sila ponovo prepliću na ovom važnom geostrateškom prostoru. Međutim, ukoliko želi da do rešenja dođe što prije, srpska strana konačno mora da postavi jasnu strategiju i da kaže kakav je to kompromis na koji je spremna, te da na kraju upozna srpsku javnost sa planovima za rešavanje problema koje muči srpsko društvo decenijama.
Izvor: Novi magazin