Autor: Marko Babić, saradnik Saveta za strateške politike Foto: AFP
Pandemija virusa sars-CoV-2 uzdrmala je celu planetu jer je neočekivana, iznenadna i sa potencijalno velikim globalnim posledicama. Svakodnevno se govori i piše o prevashodno medicinskim, zdravstvenim i ekonomskim izazovima koje ovaj fenomen predstavlja.
Međutim, pandemija nas neminovno navodi i na razmišljanja o nekim drugim aspektima naše sadašnjice. Podseća nas, recimo, na to šta je realna politika u svom najelementarnijem smislu: sposobnost države da zaštiti svoje građane od nasilne i nagle smrti. Vidimo takođe da je moć savremene nauke zasad ograničena, isto kao i efikasnost međunarodnih institucija. Osnovni i dominirajući refleks opet se fokusira na nacionalnu državu (pored porodice, komšija i lokalne zajednice). Istovremeno, pandemija je i veliki izazov za naš način života. Dosad smo uspešno gajili lažni osećaj bezbednosti od ovakvih opasnosti. Tom osećaju podredili smo celokupni društveni život: mobilnost, posao, zabavu i globalnu međuzavisnost. Pretpostavili smo da su civilizacijske bolesti naš glavni problem, a sada se ispostavlja da nas virus koji nam je poznat od 60-ih godina 20. veka baca na kolena.
Kako god to neobično zvučalo, globalna pandemija virusa ovih razmera bila je neizbežna. Na to su upozoravali mnogi medicinski stručnjaci. Ipak, čini se da je najvažniji faktor ove pandemije njena razmera i dužina trajanja. Ako potraje kratko, postoje šanse da neće biti duboke ekonomske krize i ostalih bitnih promena koje dolaze uz nju. Pesimistički scenario govori o paralizi važnih svetskih ekonomija kroz više meseci, a broj ljudskih žrtava možda će se računati u stotinama hiljada. U tom slučaju probudićemo se u novoj globalnoj, regionalnoj, pa i državnoj političkoj stvarnosti. Sa druge strane, pandemija je već ispolitizovana kao još jedan element suparništva na globalnom nivou. SAD i Kina se uzajamno optužuju za izazivanje pandemije, a njihov sukob raspiruje se nakon razdoblja relativnog zatišja. Ne znamo kako će se dalje razvijati pandemija, ali znamo da će najverovatnije ubrzati slabljenje sadašnjih međunarodnih institucija u korist nacionalnih država. A to će značiti više graničnih kontrola, protekcionizma na štetu slobodne trgovine, i to prema nacionalnom i regionalnom ključu. Da li je kao posledica trenutnog stanja moguća promena relativne moći u odnosima između država? Naravno. Izgleda da je Azija, i pored svih grešaka, s Kinom na čelu relativno uspešno savladala pandemiju. Ako je Zapad prođe teže od Azije, ubrzano će se smanjivati njegova relevantnost u globalnoj ravnoteži snaga.
Sadašnja, ali i buduće pandemije, sa očiglednim dubokim klimatskim promenama koje se već dešavaju, definitivno će ubrzati kvalitativne promene međunarodnog poretka. Posmatrajmo novonastalu situaciju kroz prizmu već postojećih procesa. Da li je zaista liberalna demokratija dominirala zato što su ljudi verovali u liberalizam? Ili je liberalni poredak dominirao jer su zapadne države, sa SAD na čelu, bile u stanju nametati svoja pravila i ideologiju u ključnim delovima sveta? Platili su mnogo novca za održavanje liberalnog poretka koji niko nije ni mogao ni hteo da dovodi u pitanje. To se promenilo porastom moći Kine i padom relativne moći Zapada. Već nekoliko godina posmatramo kako se liberalni poredak urušava. Od 2018. imamo novi hladni rat između SAD-a i Kine. Amerikanci su napokon shvatili da su “mekane” metode zaustavljanja Kineza propale i potrebne su mnogo jače, inače će svetska dominacija preći u kineske ruke. Amerika je “prespavala” poslednjih 20 godina, dok je još imala prednost i mogućnost da efikasno zaustavi kineskog rivala. Pogledajmo ekonomske potencijale: kineski bruto domaći proizvod (BDP) u odnosu na SAD iznosi 67 odsto, što je jednako kombinovanom BDP-u Sovjetskog Saveza i Trećeg Rajha na vrhuncu njihove moći (kao najvećih američkih rivala u poslednjih 100 godina). To nas već upućuje na opasnost s kojom se SAD suočava. A ako računamo na paritet kupovne moći, onda je Kina već najveća svetska ekonomija, za trećinu veća od SAD-a. Osim toga, Kinezi su na mnogim nivoima razvili načine da se zaštite od američkog uticaja. Istovremeno mogu mnogo brže reagovati na promene iz SAD-a, a posebno iz Evropske unije, koja ne može ići u korak s neminovnošću donošenja brzih odluka zbog politike iznalaženja kompromisa, sa istovremenim pažljivim odnosom prema stavovima glasača. Već sada se naziru vrlo ozbiljna pitanja: ako Kina preuzme dominaciju u sukobu sa Amerikom ili, šire, sa Zapadom, da li će se autokratija pokazati kao novi model za ostatak sveta? Hoće li taj scenario značiti osnaživanje autoritarnih tendencija ne samo u zapadnom svetu već i u našem delu Evrope? Ne zaboravimo da je slabljenje liberalne demokratije ipak globalan proces, a broj zemalja s takvim političkim sistemom neprestano se smanjuje. One koje opstaju kao liberalne demokratije pate od mnogobrojnih unutrašnjih problema: sukoba ideje slobode sa idejom jednakosti, degeneracije ideje vladavine prava, socijalne nejednakosti, krize srednje klase, korporativnog kapitalizma, krize elita kao takvih. Tehnološka revolucija takođe traži reakciju u stvarnom vremenu, a autokratske zemlje su efikasnije jer mogu donositi brže odluke u uskom krugu ljudi. U svakom slučaju, pandemija “ubrzava” istoriju i promene. Države našeg regiona zbog toga stoje pred vrlo važnim izazovima. Danas nas testira virus, sutra možda moguća rekonfiguracija Evropske unije, prekosutra eventualno vojno i političko povlačenje SAD iz Evrope zbog sve jače dominacije Kine na Pacifiku. U ovom trenutku možda je važnija za države regiona potvrda svog realnog subjektiviteta kao funkcionalne države nego spremnost na iskorišćavanje mogućnosti novog sveta koji se polako pomalja. A jesmo li u stanju istovremeno voditi oba procesa?
U svakom slučaju, živimo u vremenu dubokih vrednosnih preispitivanja. Vreme će pokazati da li su i političke elite toga svesne i deluju li u skladu sa izazovima.