Piše: Vuk Velebit, master politikolog, saradnik Saveta za strateške politike
Dok se situacija u Istočnoj Aziji polako smiruje, a broj slučajeva zaraženih korona virusom smanjuje, u Evropi se dešava prava eksplozija. Međutim, već sada nakon prvog talasa žarišta u Istočnoj Aziji i Evropi moguće je povući neke paralele i uočiti zbog čega su Kina, Singapur i Hong Kong uspeli drastično da smanje broj zaraženih dok Italiji to još uvek ne polazi za rukom.
Najveći problem po pojavi ovog virusa u Kini bio je što ni javnost ni vlasti nisu znali koliki je stvarni broj zaraženih, koji je u datom trenutku bio daleko veći od prijavljenog. To je iz razloga što država ne može da zna koliko je broj onih koji imaju simptome i koji su tek postali zaraženi u odnosu na broj onih kod kojih je testiranjem zvanično potvrđeno prisustvo virusa.
Primene specijalnih mera autoritarnog režima u Kini, doprinelo je smanjenju broja obolelih i što je najvažnije zaustavilo se dalje širenje virusa unutar Kine. Za razliku od Kine, Italija koja je prvo žarište u Evropi, nije odmah sprovela specijalne mere poput ograničavanja slobode kretanja i zatvaranja škola te je broj obolelih nastavio eksponencijalno da raste.
Na osnovu dostupnih podataka za Kinu, procene su da je u trenutku kada je u Vuhanu bilo svega 400 zaraženih, taj broj bio 27 puta veći. Vodeći se istim principom možemo da izračunamo koliko je stvarni broj zaraženih u evropskim državama, dakle ne broj testiranih pozitivno na koronu već broj onih koji su zaraženi a još uvek nisu testirani.
Od pojave korona virusa u Srbiji do danas, mogli smo da čujemo često suprostavljene poruke predstavnika vlasti. One su najkontradiktornije u onom delu koji se tiče ograničavanja kretanja i zatvaranja obrazovnih institucija. Tako smo se našli u situaciji da jednog dana zvaničnici govore kako nema potrebe da se zatvore škole, dok već sledećeg dana govore o neophodnosti zatvaranja škola do kraja školske godine što je drastičnija mera i od onih koje se primenjuju u drugim državama.
Takav neujednačen pristup lako može da stvori konfuziju i paniku među sugrađanima koji već imaju slabo poverenje u institucije države i u poruke koje im šalju najviši državni funkcioneri. Koliko je neophodno smanjenje svih društvenih aktivnosti, kao i zatvaranje škola, restorana, klubova, ograničenje kretanja, govore podaci o smanjenju broja obolelih nakon što su ove mere preduzete u drugim državama.
Poseban aspekt predstavlja smanjenje preopterećenosti zdravstvenog sistema. U prilog tezi o smanjenju svih socijalnih interakcija govore iskustva azijskih država koje su uspele da smanje opterećenost svojih zdravstvenih sistema i radnika. Onog trenutka kada dođe do eksponencijalnog rasta obolelih, to dovodi do preopterećenosti sistema, izmorenosti lekara i nemogućnosti da svi pacijenti budu zbrinuti na adekvatan način. Stručnjaci kažu da je u ovom trenutku još bitnije kupiti vreme i odložiti pik obolelih kako bi se države pripremile na ono što ih čeka. Zemlje koje su se na vreme pripremile i primenile specijalne mere imaće daleko manji procenat umrlih od virusa covid-19 i to oko 0.5-0.9% dok zemlje koje su preopteretile svoj zdravstveni sistem imaće stopu umrlih od 3-5% jer nisu u stanju da hospitalizuju sve kojima je potrebna pomoć i intezivna nega.
Zbog navedenih podataka je brzina delovanja države najvažniji faktor koji može da utiče na zaustavljanje širenja virusa, broj obolelih i umrlih, kao i na stepen opterećenosti zdravstvenog sistema.
Na slici iznad možete da vidite kako korelira primena specijalnih mera (ograničavanje kretanja, zatvaranje škola, restorana, itd) sa opterećenošću zdravstvenog sistema. Prema mišljenju Karla Bergstroma, biologa sa Univerziteta u Vašingtonu, čak i ukoliko ne smanjite ukupan broj zaraženih, smanjenje brzine širenja epidemije može da bude od presudne važnosti za zdravstvene sisteme širom sveta.
Međutim, s obzirom da je u Kini žarište bile samo u jednom gradu te je bilo daleko lakše zaustaviti širenje nego što je to slučaj u Evropi, pogotovo zbog brze reakcije kineskih vlasti koje su odmah zatvorile ceo grad bez ikakvog čekanja. Italija je prvo zatvorila svoju severnu provinciju Lombardiju, da bi tek onda shvatila da se širenje neće zaustaviti pošto postoje drugi slučajevi širom Italije.
Zbog iskustva Italije, i mi u Srbiji treba da budemo svesni važnosti brzine reagovanja i smanjenja svih socijalnih interakcija na minimum. Iako danas u Srbiji i dalje nije zvanično registrovan veliki broj zaraženih, mi ne znamo koliki je stvarni broj zaraženih i onih koji imaju simptome a nisu testirani. Takođe, treba da imamo u vidu i da je ukupno testirano svega 250 ljudi od čega je 41 osoba testirana pozitivno, a taj broj bi mogao eksponencijalno da se poveća sa povećanjem broja testiranih.
Za razliku od pristupa koji smo mogli da vidimo u Istočnoj Aziji i danas u Italiji, iz Velike Britanije je stiglo dosta drugačiji predlog i objašnjenje. Naime, vodeći naučni savetnik britanske vlade tvrdi da svakako nije moguće zaustaviti virus da ga niko ne dobije, kao i da je u društvu potrebno izgraditi imunitet na njega kako bi ubuduće mogli da se izbore sa virusom. Danas je po njemu najvažnije zaštiti stare i slabe umesto stavljanja u izolaciju velikog broja građana kao što to radi Italija.
Takav ’imunitet krda’ kako ga nazivaju stručnjaci, sprečiće više pikova epidemije koji nastaju kao posledica izolacija u različitim vremenskim intervalima već će dovesti do samo jednog pika. Kritičari ovakvog pristupa ističu da je ovakva logika vrlo rizična i predstavlja kockanje pogotovo imajući u vidu da je ovo novi virus sa kojim se suočavamo gde nema prostora da se primene iskustva od ranijih virusa.
Čak i pod pretpostavkom da se pokaže da britanski pristup funkcioniše, to ne predstavlja garanciju da će sutra moći da se primeni isti pristup na neki sledeći virus koji može biti daleko opasniji i smrtonosniji od ovoga. Zbog svega navedenog, kao i zbog najnovijeg iskustva zemalja koje su sprečile širenje virusa izolacijom velikog broja građana, možda bi dobro bilo razmisliti o primeni istih ili sličnih mera i u Srbiji.