Autor: Vuk Velebit, master politikolog, saradnik Saveta za strateške politike
Kažu da je demokratija danas u krizi. A kada tačno demokratija nije bila u krizi? Ali je uspevala da izađe iz mnogih kriza i da se i dalje pokaže kao najbolja od svih mogućih alternativa. Sa druge strane, neretko se stiče utisak da je ona ugroženija nego jeste samo zato što su nacionalistički i populistički lideri i partije glasniji od ostalih. Zbog toga i domaće populističke elite često govore o ugroženosti i raspadu EU što činjenično nije istina. Štaviše, evropska ideja danas ima najveću podršku među svojim građanima uprkos populističkim tendencijama širom kontinenta.
Međutim, pitanje koje se sve više postavlja jeste da li demokratija nužno mora da bude liberalna, odnosno da li iako nešto što nije liberalno i dalje može biti demokratija. Još pre nekoliko godina je tezu o iliberalnoj demokratiji izneo mađarski premijer Viktor Orban da bi takav sistem vladavine počeo da se primenjuje i u drugim državama gde su na vlasti populisti i nacionalisti.
Mnogo opasnije od ponašanja Viktora Orbana jeste retorika koja dolazi iz Vašingtona od američkog predsednika koji podržavajući populističke lidere i pokrete daje legitimitet takvim idejama i politikama. Po prvi put se postavlja pitanje da li je Amerika i dalje lider slobodnog sveta ili će tu palicu preuzeti neko drugi. Ako je liberalna demokratija ugrožena od strane svojih nekadašnjih glavnih zastupnika, kako će se prema toj ideji tek odnositi oni koji joj nikad nisu ni bili privrženi?
Da li je Srbija devedesetih godina bila preteča ideje iliberalne demokratije kada su nas komunisti preobučeni u nacionaliste uvođenjem višestranačja ubedili da je to demokratija? Aleksandar Vučić nije izmislio ovakav način vladavine kakav danas imamo u Srbiji već je primenio metode svojih ranijih političkih mentora, kao i svojih spoljnih uzora poput Viktora Orbana i Vladimira Putina. Problem sa Vučićem je što je to čovek koji nikada nije verovao u ideje liberalne demokratije iako je pokušavao da se prikaže kao liberal, a svojom vladavinom iznova pokazuje koliko mu nije stalo ni do liberalnog ni demokratskog.
U takvoj situaciji kad imate lidera koji sebe predstavlja kao demokratu ili liberala, a svojim politikama radi sve suprotno, građani bivaju zbunjeni. A sutra kada neko stvarno bude hteo da sprovede u delo demokratiju i liberalne ideje neće dobiti poverenja građana zbog sećanja na načine na koji je to rađeno ranije. Ne zaboravite ni to da Vučić na vlast nije došao preko nacionalističkog narativa već proevropskom pričom o članstvu Srbije u Uniji.
Kakva je uopšte demokratija koju imamo u Srbiji u poslednjih dvadeset godina? Naš problem je što mi svih ovih godina pokušavamo na loš način da imitiramo demokratiju. Lošim pokušajima imitiranje demokratije smo došli u situaciju da nam je ona nikada dalja, dok je kod mnogih građana ideja demokratije i liberalizma kompromitovana zbog svih onih političara koji su neiskreno zastupali te ideje i vrednosti. A današnja vlast se više ne trude ni toliko jer su postojeće demokratske procedure samo iskoristili za jačanje svog autoritarizma. Mi danas zapravo živimo u demokratskom imaginarijumu.
Uoči petooktobarskih promena ljudi su želeli da budemo normalna zemlja a to je tada značilo da budemo kao Zapad. Verujem da i moja generacija danas želi da budemo normalna zemlja. Ali za ovih dvadeset godina oni koji su želeli da imitiraju Zapad postali su razočarani u njega, jer se vrednosno i Zapad promenio za sve te godine. Štaviše, danas mnogi političari sa Zapada počinju da primenjuju istočnoevropski model vladanja.
Jel se sećate kad je bivša hrvatska predsednica Kolinda Grabar-Kitarović rekla da je sloboda kretanja najveća mana EU jer zbog toga Hrvatska beleži negativne demografske trendove? Koliko god delovala suludo ova izjava, zanimljivo je protumačiti. Pad komunizma u Istočnoj Evropi i ulazak tih država u EU sa sobom je doneo i masovni odliv stanovništva. Oni koji su tada najviše želeli da dođe do revolucije i pada komunizma bili su prvi koji su napustili te zemlje. Liberalno-demokratski orjentisani građani tih država su odmah otišli na Zapad, a u tim državama danas ima sve manje branitelja liberalne demokratije. Odliv najprogresivnijeg dela stanovništva u prvim godinama promene može biti i jedan od razloga današnjeg uspona populizma u istočnoevropskim državama koje su ostala bez branioca liberalne demokratije.
Demografska kriza sa kojom se suočava današnja Centralna i Jugoistočna Evropa usko je povezana sa krizom demokratije. Isti je slučaj i sa Srbijom koja godišnje gubi oko 30.000 svojih građana koji odlaze da žive negde drugde. Najveći problem sa odlaskom obrazovanog i mlađeg stanovništva jeste što građanske i liberalne partije ostaju bez svojih glasača. Zato i mislim da su viznom liberalizacijom u našem slučaju najviše dobili građani koji mogu lakše da napuste Srbiju i loši političari koji ovde mogu lakše da vladaju pošto će biti sve manje onih koji će se suprostaviti njihovom načinu vladanja. Ista stvar bi se desila kada bi Srbija sutra ušla u EU. Oni koji žele da napuste zemlju, to bi mogli da urade samo lakše pošto se ulaskom u EU preko noći suštinski ništa ne bi sistemski promenilo.
Mi ovde nikada nismo razumeli kako je sloboda kretanja ljudi širom Evrope uticala na oblikovanje političke stvarnosti u evropskim zemljama uključujući Srbiju. Zato je normalno postaviti pitanje ko će sutra biti nosioci liberalno-demokratske ideje? Već danas se nalazimo u krizi pošto je sve manje građana koji zastupaju te ideje i koji se suprostavljaju autoritarnom načinu vladanja.
Šta će biti revolucija moje generacije rođene devedesetih godina? Utisak je da će naša revolucija biti migracija odnosno princip ’ako želite promenu, promenite zemlju u kojoj živite’ umesto ’ako želite promenu, promenite vlast koja upravlja zemljom u kojoj živite’.
Danas je više nego ikada ranije lakše otići u Nemačku ili neku drugu zapadnoevropsku zemlju dok je sve teže urediti Srbiju da bude uređena kao Nemačka. Promena danas znači promena zemlje odlaskom iz nje, a ne promena vlasti ostankom u zemlji.