Autor: Dragan Šutanovac, predsednik Saveta za strateške politike
Kada smo 2009. godine po prvi put usvojili strateške dokumente u oblasti odbrane i bezbednosti, jedna od ideja je bila motivacija i angažovanje institucionalnih kapaciteta sa ciljem uspostavljanja hijerarhije strategijskih dokumenata. Nažalost, to se nije desilo, pa ni danas nemamo spoljnopolitičku ili nacionalnu strategiju. Posledica je više nego očigledna – spoljna politika nam se vodi u skladu sa istraživanjem javnog mnjenja i rejtingom političkih ideja. Tako smo kao društvo, došli u paradoksalnu situaciju da nam drug Vulin, ničim izazvan ministar odbrane, kroz Strategiju nacionalne bezbednosti definiše nacionalne vrednosti i nacionalne interese, a frazologija koju koristi podseća na saopštenja bizarne političke organizacije koja se naziva Pokret socijalista.
U osetljivom geopolitičkom pozicioniranju na Balkanu i posebno ranjivoj poziciji Srbije, najuticajnije zemlje sveta eksplicitno podržavaju nastavak dijaloga Beograda i Prištine, bez nametanja rokova i mogućih rešenja,”no time limit or border limit talks”. Iako smo mogli čuti da se razmišlja o različitim opcijama, ideolog Pokreta socijalista plasirao je, preko Vlade, u Narodnu skupštinu na usvajanje strateška dokumenta koja ograničavaju pregovaračku poziciju Srbije i limitiraju kapacitet celokupnih pregovora. Jer ukoliko Strategija nacionalne bezbednosti definiše sadašnje stanje zamrznutog konflikta kao konačno, onda je legitimno postaviti pitanje čemu pregovori? Ali obzirom da će se pregovori izvesno nastaviti, čemu onda strategije koje vezuju ruke pregovaraču?
Istine radi, u Izveštaju Evropske komisije za 2019. godinu za Poglavlje 31. stoji da Srbija treba završiti reviziju strategija bezbednosti i odbrane, ali tako da one u potpunosti odražavaju orijentaciju Srbije ka EU! Celokupni rad aktuelnog ministra i razvoj bilateralne i multilateralne saradnje u oblasti odbrane odražava orijentaciju fantomskog Pokreta socijalista ka zemljama i organizacijama koje nas „s ljubavlju“ koriste u ostvarenju svojih projektovanih uticaja. Slična situacija je i sa najavljenim sporazumom o slobodnoj trgovini sa ruskom evroazijskom ekonomskom unijom za koju već sad znamo da ćemo morati da je raskinemo kada se pridružimo EU. To je i Mekalister, prilikom nedavne posete Beogradu potvrdio kada je sugerisao da ne zaboravimo izlaznu klauzulu kako bi se mogli nesmetano povući iz takvog sporazuma. Naravno, ukoliko nam Vlada sa takvim ministrima i dalje želi integraciju u EU.
Ako težimo da nam strateška dokumenta u oblasti bezbednosti odražavaju orijentaciju Srbije ka EU, onda je nejasno zbog čega su izostavljene hibridne pretnje koje u savremenom svetu predstavljaju sve veći bezbednosni izazov. Opravdanje za takvo ignorisanje nije, i ne može biti, činjenica da Srbija ne poseduje definisane snage, sredstva i procedure koje se bave sprečavanjem hibridnih pretnji, te da je neophodno normativno, doktrinarno i organizaciono uređenje ove oblasti. Identično tome, nije razrađen ni koncept totalne odbrane jer se ne zna šta on podrazumeva, te kakve koristi ili posledice ima po državu, društvo i građane. Ipak, koncept totalne odbrane je uveden u Strategiju nacionalne bezbednosti, dok su hibridne pretnje izostavljene.
I dok su zemlje EU, u Finskoj osnovale Evropski centar za suprotstavljanje hibridnim pretnjama čiji je cilj borba protiv nekonvencionalnih metoda ratovanja poput dezinformacija i lažnih vesti, Srbija pažljivo osluškuje savete koji dolaze sa istoka jer zapad je interes a istok opredeljenje. Kada smo pristupili uspostavljanju Okvirnog mehanizma za sajber napade protiv EU, „s ljubavlju“ i sa najvišeg mesta nam je izraženo negodovanje i zabrinutost, te sugestija da pazimo šta radimo kako ne bi ugrozili nivo naših odnosa. U isto vreme, diplomatski nam se često skrene pažnja zbog našeg pridruživanja izjavama EU koje se odnose na restriktivne mere protiv sajber napada jer se percipiraju kao nepovoljne za Rusku Federaciju. Kulminacija ovakvog ponašanja ministra odbrane je ignorisanje upitnika EU u vezi hibridnih pretnji. Tek nakon godinu dana Ministarstvo odbrane dostavilo je stav, po kome Srbija ne treba da učestvuje sa EU u zajedničkom suprotstavljanju hibridnim pretnjama jer bi to ugrozilo naše bilateralne odnose sa Ruskom Federacijom.
Bez ikakvih namera da raspravljamo o bilo čijim emocijama, ova zemlja se izborila za svoj evropski put koji je definisala kao svoj nacionalni interes i koji ne sme i ne može biti doveden u pitanje, posebno ne od političkog subjekta bez legitimiteta, ma koliko on bio posvećen i odan prijatelj.
Izvor: List “Nedeljnik”