Samoproklamovana vojna neutralnost je neutemeljena i međunarodno nepriznata forma nejasnog sadržaja. Ulazak Crne Gore u NATO i izvesnost da će i Makedonija pristupiti tom sistemu još jedan su razlog za preispitivanje opredeljenja Srbije.
Odbrana Srbije je od prvorazrednog nacionalnog interesa, budući da stvara pretpostavke za sveukupni razvoj i prosperitet, a sve izraženiji nasilni ekstremizam, terorizam, organizovani kriminal i druge opasnosti povećavaju značaj partnerstva država i zajedničkog pristupa neutralisanju ispoljenih rizika.
Proces normalizacije odnosa sa NATO započet je 2002. godine odlukom Savezne vlade da SRJ treba da se pridruži programu Partnerstvo za mir (PzM). Od tada postoji dilema u vezi s opredeljenjem – samostalni ili kolektivni sistem bezbednosti?
Kao samostalna država, Srbija pokušava da izgradi sistem odbrane koji je po meri svojih potreba i kapaciteta, ali i sposoban za delovanje sa drugim međunarodnim subjektima na izgradnji nacionalne, regionalne i globalne bezbednosti. Međutim, nepostojanje spoljnopolitičke strategije odražava se na artikulaciju bezbednosne politike zemlje. Samoproklamovana vojna neutralnost (2007) je neutemeljena i međunarodno nepriznata forma, sa nejasnim sadržajem. Zbog nepostojanja konsenzusa, sadržaj unose garniture na vlasti – od institucionalizovane saradnje sa NATO, do vojne saradnje sa SAD i Rusijom. Odnos opšte, političke i stručne javnosti po ovom pitanju je različit, protivurečan i često suprotstavljen. Izvesno je da vojna neutralnost Srbije ne znači i odsustvo mogućnosti saradnje sa drugim bezbednosnim strukturama i državama, o čemu svedoče primeri drugih neutralnih zemalja.
Odnosi Srbije i NATO su specifični zbog događaja iz nedavne prošlosti i otvorenih aktuelnih pitanja koji opterećuju uspostavljene odnose. U tom smislu, participiranje u programu PzM je adekvatan okvir za razvoj odnosa sa NATO, imajući u vidu fleksibilnost programa i mogućnost prilagođavanja svakoj učesnici. Učešće u njemu doprinosi izgradnji operativnih sposobnosti i dostizanju interoperabilnosti oružanih snaga Srbije i u funkciji je približavanja evropskim integracijama i zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici EU.
Srbija i NATO mogu i moraju da sarađuju i bez priključenja savezu jer je to zajednički interes. Takav odnos NATO ima i sa Rusijom. Na racionalan pristup saradnji uticaj ispoljava i potreba očuvanja bezbednosti na Kosovu i Metohiji, što je od značaja za bezbednost celog regiona. Mnogo parametara ukazuje da odbrambeni kapaciteti Srbije nisu dovoljni za adekvatan odgovor na postojeće i buduće izazove, rizike i pretnje. Ključni problem jeste neodrživost sistema odbrane, koji nije u skladu sa raspoloživim finansijskim sredstvima i potrebama. Dugoročnim planom razvoja sistema odbrane predviđeno je izdvajanje od najmanje 2 odsto BDP, ali ono se smanjuje iz godine u godinu (u 2016. godini iznosilo je 1,36 odsto BDP). I pored toga, bezbednosna politika Srbije temelji se na konceptu totalne odbrane čija je suština u upotrebi svih kapaciteta i učešću svih subjekata društva u odbrani. Međutim, ne stvaraju se pretpostavke za primenu ovog koncepta, niti se stvara novi koji bi bio zasnovan na realnim interesima i ostvarivim ciljevima, proisteklim iz geopolitičke situacije. Sadašnja orijentacija je proevropska što će, sve više, ispoljavati uticaj na politiku bezbednosti. Eventualno distanciranje Srbije od započete saradnje sa NATO može da ugrozi njenu bezbednost. Za sada, obim i forme saradnje ne kose se sa formalno proglašenom vojnom neutralnošću.
Nedavno učlanjenje Crne Gore u NATO i izvesnost da će i Makedonija pristupiti kolektivnom sistemu bezbednosti još jedan su razlog za preispitivanje opredeljenja Srbije. Pritom, treba da se uzme u obzir nekoliko parametara: kriza na prostorima Balkana nije prevaziđena i može ponovo da eskalira; sistem kolektivne odbrane omogućava bezbednosnu stabilnost, što je važno za ekonomski prosperitet zemlje; prihvatanje NATO standarda i saradnja ili članstvo u savezu zahtevaju značajna sredstva, dok ovakva neutralnost košta mnogo više a ne uliva sigurnost u ostvarenje ciljeva zbog kojih je usvojena; eventualno članstvo Srbije u NATO smanjuje šansu za konvencionalno ugrožavanje njene teritorije ali donosi rizik – od veće izloženosti transnacionalnim pretnjama, do pogoršanja odnosa sa Rusijom.
Analitičari i građani će, pre ili kasnije, shvatiti da jake države rade ono što hoće i mogu, a slabe ono što moraju.
Autor: Petar Radojčić Potpredsednik Saveta za Strateške Politike
Izvor: NIN br. 3468 od 15.06.2017. g.